Ime mi je Mirna i meni su nemačke mame pomogle da bolje vaspitam svoju decu. Od 2004. živim u Nemačkoj, što je jedna od retkih stvari koju ni u snu nisam sanjala ni planirala. Da ljubav ne poznaje granice u mom se slučaju pokazalo tačnim. Za mene je 2004. bila godina najvećih životnih preokreta – napustila sam roditeljski dom, zemlju, zanimanje iz snova, udala se i u avgustu iste godine saznala da ću prvi puta postati mama!
U aprilu sledeće godine rođeno je moje maleno čudo, moje nebo i zemlja, sunce i mesec, moje sve. Samo godinu kasnije, opet u aprilu, obradovao nas je još jedan maleni smotuljak. Tu počinje moja priča o vaspitanju i brigama koje su često bile sve, samo ne slatke! Ali, zahvaljujući odvažnosti i smelosti nemačkih mama da mi ukažu da može i drugačije, shvatila sam u međuvremenu da mama može bezuslovno voleti i dete, ali i sebe u isto vreme.
Drage mame, pokušajte se prisetiti šta ste sve pričale pre nego ste ostale trudne – vaša deca će biti ovakva ili onakva, nikada nećete podići glas, ovo ćete dozvoliti, ono nikako, kazne vaša deca neće upoznati… Kratko pre odlaska radila sam kao učiteljica razredne nastave. U razredu je bila uvek tišina, nije bilo teško zainteresovati i smiriti tridesetak dečice. Pa zašto ne bih onda mogla svoje jedno ili dvoje, često sam glasno razmišljala!
Navike nemačkih roditelja koje su šokirale američku mamu
Jedan od prvih koraka svake mlade mame ovde je prijava deteta u vrtić. Prijavljuju još bebe ne bi li sebi osigurali mesto na vreme. Tu je već počela moja muka. Odlazak u vrtić? Odvajanje? Živela sam u Hrvatskoj, nisam nikada išla u vrtić i preživela sam. Tim sam se mislima bavila prvih dana.
A onda su u moj život polako počele ulaziti mame koje sam upoznavala na dečjim igralištima. Mame Nemice. I jedan od prvih razgovora bio je upravo prijava deteta u vrtić. Dok su njihovi mališani trčkarali slobodno oko njih, mame bi pričale sa mnom, gotovo se ne obazirući na njih. Ta su deca već dugo išla u vrtić, a ponekad su ostajala kod kuće, da uživaju sa mamama.
Pišem vam danas o svojim najvećim greškama. Sad kad je sve iza mene, vidim da nisam baš najbolje postupila. Napravila sam medveđu uslugu i sebi i deci. Evo što sam iz razgovora i promatranja naučila.
Tako. Ućite decu da mogu bez svih i svakoga, da nemaju moralnih obaveza ni prema kome, da nemaju ljubavi koja daje, žrtvuje i prašta ni prema kome, da svaka vaška treba da ide obaška, da ostave svoje roditelje same u starosti i bolesti, ili da ih strpaju u dom, da mogu bez supružnika, bez dece, bez roditelja, da su posao, karijera i briga o sebi najvažniji, da je samopouzdanje i samoljublje svrha života…..Zlo mi je više od tih nemačkih, norveških, švedskih i montesori metoda.
Treba uciti dete da ima samopouzdanja,da voli sebe i brine o sebi prvenstveno-jer samo tako moze pomoci i sebi i drugima.Ne treba ga uciti da je duzan da brine o nama roditeljima,vec ga voleti,prastati,biti strpljiv i voleti do neba-jer kad detetu das ljubav i paznju ono samo zeli da uzvrati.Ja ne zelim da moje dete bude DUZNO i da ima MORALNU OBAVEZU prema meni ilo bliznjima,vec da samo POZELI da pruzi pomoc ili ljubav ili paznju ili stagod-to je dovoljno.Samo zelja.Ako uzraste u zdravoj i sloznoj porodici-i samo ce zeleti da je stvori.Ako smo i mi roditelji vredni i radni-ono ce nas od malena imitirati.I sta to znaci “strpati u dom“-mene nece niko tamo poslati-SAMA CU OTICI,jer kad mi sin bude imao zenu i decu-ko da mojoj snahi nece biti dovoljno,posao,kuca,deca,muz-ko ce skakti oko mene i zasto bi.Stari treba da nadju sebi zanimaciju i da se druze sa svojom generacijom,a ne da besposlice i prepricavaju kako su oni,kako je nijima bilo….Bas zato sto je nama tesko ne moramo im zbig toga dodatno otezavati.Ako pre nije postojala ves masina,ne moram ja sad prati gace na ruke da bih suosecala sa precima.