Srbi i bela kuga: Ubija nas psihološka cena deteta

Društvo je ohrabrivalo osnivanje manje porodice nego u poljoprivrednom društvu. Iz opanaka smo ušli u solitere i fabrike, usvojili masovnu kulturu, pop kulturu Zapada, taj način života, a ekonomski smo bili iza njih
SFRJ, u čijem je sastavu bila Srbija, kaže sagovornik Ekspresa, nije imala nikakvu populacionu politiku.

– Zanimljivo je to što smo mi posle Drugog svetskog rata veoma naglo ušli u industrijsko društvo. Industrijalizacija je donela smanjenje stope rađanja. Bili smo poljoprivredno društvo u kojem više ruku pomaže da se opstane, međutim, koncept industrijskog društva pravljen je tako da možete sami da opstanete, što je sa sobom donelo i posledice na polju nataliteta. Pritom, došlo je do razvoja zdravstvene zaštite, značajno je pala stopa smrtnosti novorođenčadi. Stvari su se promenile jer je društvo ohrabrivalo osnivanje manje porodice nego u poljoprivrednom društvu. Iz opanaka smo ušli u solitere i fabrike, usvojili masovnu kulturu, pop kulturu Zapada, taj način života, a ekonomski smo bili iza njih – kaže Nikitović.

Ljudi su odjednom postali svesni da mogu i bez velike porodice oko sebe, da im se otvara mogućnost življenja koja više ne liči na velike seoske porodice iz kojih su potekli.

– U industrijskom društvu vrtići čuvaju decu, sistem vam daje do znanja da ne morate da se oslanajte na članove porodice, međutim, to je imalo svojih posledica. Trebalo je iskombinovati ko će uzeti dete iz vrtića, pa još ako imate više od jednog deteta, već je bilo teže organizovati se. Zato i danas u pojedinim manjim mestima u Srbiji imate bolji natalitet jer se roditelji oslanjaju na bake i deke. Ulazak u industijalizaciju bila je strateška, državna odluka koja je uticala na natalitet – objašnjava Nikitović.

Prazne se velikom brzinom svi pogranični predeli, ali i predeli jugozapadne Srbije, severoistočni Banat. Prazne se Sjenica, Novi Pazar, Tutin… Ljudi idu u Nemačku, Austriju, Švajcarsku
Dolaze, potom, devedesete, koje su dodatno uticale na stopu rađanja, međutim, ono što je decenijama unazad uticalo na smanjenje stope rađanja uzelo je svoj danak.

– Iz poslednjeg popisa proizlazi da smo decenijama unazad imali prosečan broj od 1,8 rođene dece po ženi, pa i popis 2002. to je pokazao. A ovaj poslednji popis pokazao je da smo pali na 1,6 dete. Na duži rok treba nam dvoje dece po ženi, međutim, upali smo u zamku niskog fertiliteta, a ako je ona niža od 1,5, veoma su male šanse da se vratite na viši nivo – napominje naš sagovornik.

Standard nije presudan

Migracije iz sela u gradove, ali i iz Srbije, takođe su doprinele padu nataliteta. Sastav stanovništva menjao se na našim prostorima u nekoliko navrata. Samo naša prestonica je kroz istoriju menjala svoju “krvnu sliku”, a nekada industrijska mesta poput Užica ili Kruševca svojevremeno su “eksplodirala” i zbog migracija promenila sastav stanovništva. I sada dolazi do tih promena.

– Jugoistok nam je skoro pust. Prazne se velikom brzinom svi pogranični predeli, ali i predeli jugozapadne Srbije, severoistočni Banat. Prazne se Sjenica, Novi Pazar, Tutin… Ljudi idu u Nemačku, Austriju, Švajcarsku. Tu su visoke stope migracije na koje utiču najpre loša infrastruktura, nezaposlenost, nemogućnost da živite modernim načinom života. Međutim, kao demograf tvrdim da u sadašnjem civilizacijskom trenutku porast standarda nije presudan i neće dovesti do porasta stope rađanja. Ekonomski deo, u demografiji poznat i kao ekonomska cena deteta, u istraživanjima se nije pokazao kao presudan – napominje Nikitović.

Glavni faktor je ono što demografi zovu “psihološka cena deteta”. To je najveća prepreka ka većoj stopi rađanja. To je ona kočnica u glavama roditelja koji žele da podižu svoje dete uz što veću posvećenost, kako u vremenu, tako i u ljubavi, pažnji, ne samo u obezbeđenom novcu za igračke, garderobu. To je ono što najviše muči srpske parove da preseku i rode, a potom i da se odluče za drugo ili treće dete.

– To znači da država treba da omogući uslove da se usklade obaveze rada i roditeljstva. Imamo porodiljsko od godinu dana, kratkoročnu pomoć kad se rodi dete. Država mora da utiče na poslodavce da mladi ljudi koji žele porodicu ne strahuju da će izgubiti posao, da se ženama ne daju ugovori zbog kojih će posle porođaja ili ukoliko ostanu trudne izgubiti posao, da žena ne strahuje da uzme slobodan dan ako joj se dete razboli. Zato je važna i priča o sivoj ekonomiji. Licemerno je u ovakvim okolnostima očekivati od mladih da unesu renesansu u sliku našeg nataliteta – kaže Nikitović, uz napomenu da država mora da pruži osećaj sigurnosti ženi koja stupa na tržište rada.

Žene se, pre svega one koje ne rade u državnom sektoru, osećaju nezaštićeno.

– Uveren sam da će žena i sa manjim primanjima odlučiti da rodi dete, ali mora da oseti sigurnost i da bude zaštićena na tržištu rada, počev od ugovora i uslova rada, gde se krši zakon, a to se često toleriše – kaže Nikitović.

Međutim, Srbija je postala deo globalne priče, pa i pokušaji države da pomogne idu u kontrasmeru od svetskog trenda.

– Ruke su nam i na državmom nivou prilično vezane. Stanovništvo globalno raste, raste ponuda radne snage i sada na svetskoj mapi imate jednu tačku srpske populacije, jedan promil koji ima suprotan trend, trend starenja i smanjenja. U situaciji smo da nam dolaze multinacionale kompanije iz velikih država, tog poslodavca je baš briga za našu populacionu politiku. Država može da donese meru da vrtići duže rade, ali poslodavac nađe jeftiniju radnu snagu i ode s našeg tržišta. To u praksi znači da kada ste deo globalnog tržišta, nemate šansu sa podsticajnom populacinom politikom. Imate i primere mladih obrazovanih ljudi koji su na dobrim pozicijama u velikim kompanijama, ali nemaju podstrek da prave decu, već ih stimulišu da napreduju u karijeri i mnogi se odlučuju za to – kaže Nikitović.