Nepoverenje u sistem
To potvrđuje i babica i psiholog Jasmina Mihnjak s roditeljskog portala Bebac. Ona kaže da su roditelji izgubili poverenje u sistem.
– Svake godine ponavlja se ova priča, ali roditelji ne veruju u promene. Mislim da i ove promene koje se sprovode idu u pogrešnom smeru. Recimo, stimulacija žena da rode nije na realnim osnovama. Sada se govori o tome kako stimulisati žene koje su sa sela otišle u grad umesto da se radi na njihovom ostanku i opstanku na selu. Najveći problem jeste psihološki momenat koji proističe iz ekonomske nesigurnosti. Svaka pomoć kad se beba rodi jeste jednokratna, i to treba da bude poklon. Ali šta posle? Niko ne rađa dete da dobije jednokratnu pomoć! Sada se priča o tome koliko košta beba kada dođe na svet, međutim, ta beba ostaje kod nas, pa je treba upisati u vrtić jer majka mora da radi. Da ne pričamo o tome kako prolaze pojedine žene koje se vrate na posao s porodiljskog odsustva. Strahuju najpre da li će ih vratiti, pa na koje radno mesto. Sve je to mnogo stresno, žene jednostavno ne žele da rađaju socijalne slučajeve – kaže Mihnjak, uz napomenu da u nekim mestima nema ni ginekologa, da žene nemaju gde da vode trudnoću.
Stres i osećaj nesigurnosti utiču, kaže naša sagovornica, i na to da se mnogi parovi sve kasnije odlučuju za decu, a onda i teže dobijaju potomstvo.
– Stres i nesigurnost veoma utiču na sterilitet. Sve je povezano na psihološkom nivou, posebno kod žena koje imaju problem da zatrudne. Problem je veoma složen i može da ga reši samo celokupna promena sistema – kaže Mihnjak.
Razne strategije za borbu s belom kugom ispostavile su se kao neefikasne. Sada je najavljeno osnivanje Demografskog saveta koji bi trebalo da donese nove stimulativne mere za povećanje broja dece.
– Bilo bi u redu da dobijemo rezultate prethodne strategije, ali nećemo, jer nije urađeno ništa. To se vidi na konkretnim primerima. Novi Sad je subvencionisao boravak dece u privatnim vrtićima, međutim, sada već neko vreme subvencije kasne, pa roditelji moraju da plaćaju iz svog džepa. To je samo jedan primer. Roditeljima treba sigurnost, bavljenje roditeljstvom jeste bavljenje celokupnim narodom i ekonomskom politikom. Da žena bude sigurna, da ima posao, a ne da, poput mnogih mama koje znam, svesno ide u sivu zonu i preživljava s porodicom tako što kod kuće šije neke svoje kreacije, pa ih prodaje na internetu – zaključuje Jasmina Mihnjak.
U sumorne brojke o (ne)rađanju uklapa se, nažalost, i statistika o srpskom braku, bez kojeg ova priča ne bi bila ispričana do kraja. Gordana Bjelobrk iz Republičkog zavoda za statistiku nije optimista.
– Smanjenje brojnosti generacija u kojima se brak najčešće sklapa (15-35 godina) zbog višedecenijskog pada nataliteta i emigracije postao je osnovni uzrok dugoročnog trenda smanjenja i zaključenih brakova. S obzirom na činjenicu da se 75 odsto dece rodi u braku, svakako da i u bližoj i daljoj budućnosti možemo očekivati da će se postojeći trend nastaviti i kada su u pitanju rađanja i zaključenje brakova – kaže Bjelobrk.
A jedan od razloga svakako je i to što žene sve više imaju potrebu za sopstvenim identitetom, koji prevazilazi tradicionalne okvire u kojima je prioritet da se ostvare kao majke.
Psihoterapeut Nebojša Jovanović kaže da žene sve više imaju potrebu za socijalnim prisustvom i društvenom afirmacijom, na samo da postanu majke i supruge.
– Ranije žena nije morala da radi, sad je problem ako ne radi jer muževi uglavnom ne mogu sami da izdržavaju porodicu. Međutim, žene su negde i pripremljene na to da se ostvare profesionalno. Nisu više zadovoljne time da samo podižu dete i izgube socijalne konekcije. Plaše se da ih materinstvo neće vratiti ne samo na posao, već i u socijalni kontekst do kojeg im je stalo – kaže Jovanović.
On objašnjava da današnji brakovi nisu toliko stabilni i da se žene boje da budu zavisne od muškarca.
– Ne postoji dovoljno poverenja. Ako imate saznanje da se svaki treći brak razvede, donekle su i opravdana strahovanja žena da će njihov muž van porodice možda uspostaviti vezu sa nekom drugom ženom koja je sa njim u poslovnoj ili nekoj drugoj vrsti društvenog kontakta. Taj strah, ali i to što žene danas podizanje dece kod kuće shvataju kao žrtvu i gubitak sopstvene slobode, dovodi do toga da se odlučuju za jedno, eventualno dvoje dece. Postoji i trend da žene streme sve većem stepenu obrazovanja u odnosu na muškarce. Sve se više bave karijerom i pripremaju se za to. Tako trudnoća i porodiljsko odsustvo predstavljaju prekid njihovog dominantnog puta. Vremena su se promenila, žena se nekada smatrala ostvarenom ako je imala porodicu, danas se ta vrsta ostvarenosti ne vrednuje u društvu – zaključuje Jovanović.
Ispada da demografi i svi koji se bave ovom tematikom samo potvrđuju reči naših baka, koje često umeju unukama koje se još ne udaju i ne rađaju da natuknu: “I mi smo živele u teško vreme, pa smo rađale.” Iako im je u mnogo čemu sigurno bilo teže, bake su, iz ove perspektive, ipak bile u prednosti. Imale su velike porodice, utočište i podršku. A današnja porodica?
KAKO SU OPUSTELA SRPSKA SELA
Prema podacima za 2015. godinu, od ukupno 4.709 naselja u Srbiji u oko 1.500 naselja nije rođeno nijedno dete. Takođe, u 3.900 naselja broj umrlih je veći od broja rođenih. Posledica ovih demografskih procesa jeste smanjenje broja stanovnika, odnosno povećanje broja naselja koja imaju mali broj stanovnika i kojima u bliskoj budućnosti preti nestajanje. Danas u Srbiji ima oko 1.000 naselja sa manje od 100 stanovnika.
Izvor: Ekspres
Neophodna je zaštita od strane države. Kad bi bile uvedene drakonske kazne za poslodavce koji otpuste ženu zbog rađanja, sigurno bi bilo drugačije. Evo, ja bih sigurno rodila i treće dete…
Иако сам неко ко не обраћа претјерано пажњу на родну равноправност, не могу да не примијетим да се кроз текст провлачи кривица жене. Заправо, упада у очи.
Spomenuli ste privatne vrtice, pa da kazem nesto u vezi toga,uslovi placanja nisu isti kao u drzavnim.Onaj dan kada vase dete ne ide u vrtic roditelji taj dan placaju iz sopstvenog dzepa,to drzava ne vraca,jer dete nije islo u vrtic.Dan ,ako vase dete ne dolazi u vrtic(privatni ),kosta izmedju 500 i 700 dinara.Kada vam se dete razboli pa ne ide desetak dana ili vise(za boginje ne ide po tri nedelje)racunajte kolko para morate da doplatite.Moja kuma je ,proslo leto, morala da plati ceo mesecni iznos iako joj date nije bilo taj mesec u vrticu,isli su na odmor i najavili su to u vrticu ali je morala da plati sve do poslednje pare.Kada je trazila objasnjenje u upravi su joj rekli da je tako navedeno u ugovoru i to je to.
Ne znam šta je sporno u tekstu,autor govori onako kako jeste. Siguran sam da bi,sve i da poslodavci daju ženama po tri godine plaćenog porodiljskog odsustva, 90 posto žena to glatko odbilo jer ne žele da se bave decom nego svojim socijalnim statusom i karijerom. A ne shvataju da će ceh za to platiti i one(anksioznošću,depresijom jer idu protiv svoje prirode i strukture) i njihova deca kojima je za zdrav psihološki razvoj u prvim godinama života apsolutno potrebno prisustvo majke(po istaknutim psiholozima do treće godine života majka ne bi trebala uopšte da se odvaja od deteta),kao i njihova deca jer im odsustvo majke apsolutno ništa ne može nadomestiti i ona će kasnije da budu nesigurna,krhka,lomljva i jako podložna raznim psihološkim problemima u životu.