Moje vreme samo za mene – onoliko koliko sam to mogla sebi da priuštim tokom dana, makar pola sata kada bebe zaspu, koristila sam za ono što mi je bilo neophodno. Savetovali su me da tada spavam, ali meni je nešto drugo bilo potrebnije da bih bila srećna (nekim mamama san donese osveženje i osećaju se mnogo bolje kada malo odspavaju, pa je onda to ono što one treba da rade). Trebalo mi je da čitam knjige koje me zanimaju i da radim na tekstovima koje želim da napišem. To „vreme za mene“ ne možemo da koristimo za spremanje stana, za kupovinu itd. Zato sam i rekla “koliko god možemo sebi da priuštimo“, makar 15 min, bez gluvarenja na društvenim mrežama. Ovde je zaista potrebna samodisciplina da iskoristimo tih pola sata maksimalno. Dobra vest je da ćemo za tih pola sata u tim okolnostima uraditi daleko više nego za čitav dan što smo uspevali pre nego što smo rodili bebu.
Što se spremanja kuće tiče: meni je bilo najvažnije da pospremim stan pred spavanje, da ujutru soba i kuhinja budu čiste kada ustanemo. To je meni bilo važno. Ako nekoj mami ne smeta kada ustane i sudovi u sudoperi čekaju neoprani, sjajno. Realno je potpuno svejedno kada ćemo oprati sudove, ujutru ili uveče. Ali meni je, eto, mnogo značilo da počnem dan sa čistom kuhinjom. Pošto stan sa dve male bebe koje puze, bacaju sve i prljaju po mašinu veša svaki dan, jednostavno nikada nije dovoljno čist, važno mi je bilo da odredim maksimalno koliko vremena mogu da posvetim spremanju stana pred spavanje. U protivnom, krenula bih od detaljnog čišćenja poda, stavljanja veša na pranje, možda bih i sačekala da se opere, pa da ga odmah raširim, stavljala bih sudove u mašinu, sređivala njihove igračke, odlagala njihovu odeću u ormar i tada bih verovatno uvidela da nisam odavno pravila reviziju njihove odeće – šta im je postalo malo, a šta od velikih stvari već mogu da nose, pa bih onda i to uzela da radim i tako dalje. Dakle, odredila sam sebi da maksimalno 30 minuta (do 45 minuta ako je baš nered) mogu da posvetim sređivanju sobe i kuhinje. Ni minut duže. Da vidite samo kako se tada prioriteti menjaju! Bez problema sam odredila šta je najvažnije da sredim: sudovi! Zatim pod. Ostalo ako ostane vremena. I gle čuda, uvek ostane jer ne trošim ni minut uzaludno.
Svakodnevni rad na samopouzdanju. Objasniću šta pod ovim mislim. Kada rodimo bebu i postanemo mame, veoma smo osetljive na kritiku i gotovo neprestano se samopreispitujemo. I skoro uvek nađemo nešto što smo uradili loše ili nismo uradili dovoljno dobro. Veoma malo istinskog ponosa osećamo na sve što radimo, retko legnemo u krevet smirene jer smo danas bile toliko dobre mame, retko svoje telo pogledamo u ogledalu i osetimo istinsku radost i ponos na njegovu snagu i lepotu. Ali niko nam u tome neće pomoći dok same sebi ne pomognemo. Mislim, svaka mama za sebe. Evo šta sam ja uradila. Pogađali su me netraženi saveti i tekstovi o vaspitanju dece koje pišu druge mame jer sam se u svakom pronalazila kao ona koja ne radi kako treba. Zato sam, da bih sebi pomogla, napisala rečenicu na stiker na desktopu: „Ohrabruj i inspiriši druge svojim rečima“. Da ne budem nekoj drugoj mami i ja takva. I da sebe podsetim da mojoj deci treba srećna, a ne srdita i ogorčena mama koja će ubijati samopouzdanje drugim mamama.
Zatim sam se opskrbila literaturom koja na snažan i zdrav način pomaže u formiranju majčinskog identiteta. Jer kad žena prvi put postane majka, njoj je potrebno da stvori zdravu sliku šta znači biti mama, a ta će je slika pratiti kroz čitav život. Nisam želela nikakve časopise o skidanju kilograma, ni „realistične“ priče drugih mama o tome kako je teško biti mama. Želela sam da se osećam odlično zato što sam rodila. Želela sam da čujem reči koje inspirišu, nakon kojih se osećam kao boginja.
Jedna takva knjiga koju sam polako čitala i gutala svaku reč tih prvih godinu dana bila je „Žene koje trče s vukovima“, autorke Klarise Pinkole Estes. Evo jednog citata iz te knjige, pa procenite same koliko je inspirišuća!
“Noću smo se okupljale oko vatre blizu vrućih izvora, a ja sam gledala nagu ženu od kojih tridesetpet godina. Dojke su joj bile ispražnjene od rađanja, trbuh prepun strija od porođaja. Bila sam vrlo mlada i sjećam se da sam je žalila zbog tih ozljeda njezine svijetle i tanke kože. Netko je svirao marakas i bubnjeve i ona je zaplesala, a kosa, dojke, koža i udovi su joj se kretali u svim smjerovima. Kako je samo bila lijepa, kako vitalna. Njezina je ljupkost parala srce. Vidjela sam moć u njezinim slabinama. Vidjela sam ono što su me učili da zanemarim, snagu ženskoga tijela kad se pokreće iznutra. Dosad je prošlo skoro tri desetljeća, a ja je još vidim kako pleše u noći i još me zapanjuje snaga tijela… Ako se nauče mrziti vlastito tijelo, kako može voljeti tijelo svoje majke koje je jednako građeno kao i njezino? Tijelo svoje bake, a i svojih kćeri? …zapravo, napad na ženska tijela dalekosežni je napad na one koji su joj prethodili, kao i na one koji dolaze nakon nje.”
To je bilo nešto od onoga što je meni pomoglo. Drugim mamama možda prijaju sasvim neke drugacije stvari. Šta god da je vas licni recept za unutrasnji mir, sledite ga, drzite ga se čvrsto, ne dajte da vam drugi govore šta i kako treba i biće sve dobro. Bebe rastu i sve vremenom postaje lakše, uglavnom zato što mi vremenom bolje upoznajemo sebe i svoje snage.
Izvor: Trudnoća i zdravlje
