Što su deca stidljivija utoliko im treba direktnije pokazivati podršku

Što su deca stidljivija, zatvorenija u sebe, povodljivija… ili, kraće rečeno, sa nižim samopouzdanjem, utoliko im je potrebnije jasno, glasno, što otvorenije i direktnije govoriti i pokazivati podršku.

Do nedavno se verovalo da na neku decu veći efekat ima nagrada a na neku kazna, već u zavisnosti od njihovog karaktera. Danas znamo da to nije tačno. Bez obzira da li je dete ekstravertno ili introvertno, da li ostavlja utisak da je sigurno u sebe ili ne, da li vam otvoreno pokazuje da mu je potrebna vaša podrška ili ne… za svako dete pohvala ima veći efekat i značaj. Sa druge strane, deca koja nisu hvaljena se često osećaju usamljeno i neshvaćeno jer su odrasla sa uverenjem da nisu dovoljno dobra da bi zaslužila bilo kakvo priznanje ili pohvalu svojih roditelja. Osećanje niske vrednosti može ih odvesti ka destruktivnom ponašanju, bolestima zavisnosti, nasilju i kriminalu, ili klasičnoj depresiji.

Ova deca su u detinjstvu stidljiva i plašljiva, a često takva ostaju i kao odrasle osobe. Pohvala direktno utiče na razvoj samopoštovanja i formiranje slike o sebi. Zato, deca koja su bila hvaljena od svojih roditelja su mnogo spremnija da se takvim roditeljima povere kad imaju problem, i da saslušaju njihove potrebe i zahteve..

Ipak, možete li preterati sa pohvalama?

Jean Twenge, profesorka sa univerziteta u San Dijegu sprovela je veliko testiranje više od 16.000 školske dece. Na testovima ličnosti deca su potvrđivala ili odbijala tvrdnje kao što su: “Ja sam zaista posebna osoba”, “Velika je šteta ne upoznati me”, “Bilo bi mnogo bolje kada bih ja imao/imala vlast” itd. Opšti zaključak ovog istraživanja jeste da su deca u SAD danas toliko samozaljubljena, sebična, bez osećanja emotivne topline i da na svaku kritiku reaguju nasilno.

Imaju i veoma izražen kompleks više vrednosti. Istovremeno, više nego ikada mladi u SAD su skloni depresiji. Nezadovoljni su svojim postignućima jer ciljevi koje sebi postavljaju nisu ni blizu njihovih mogućnosti. Želeći da razviju njihovo samopouzdanje, roditelji su jednostavno preterali u svom neumerenom hvaljenju i davanju konstantnog davanja značaja svemu što dete uradi.

Uostalom naslov knjige Jean Twenge govori dovoljno sam za sebe: “Ja generacija: zašto su mladi Amerikanci samouvereniji, prodorniji – i jadniji nego ikad pre”. Možda je u SAD zaista došlo vreme da se malo uspori ili preusmeri pokret podsticanja samopouzdanja kod dece ali kod nas – nije. Konstruktivne pohvale uvek dotiču neki konkretan rad ili postupak deteta a ne samo dete. (Slično, kao što se govori da treba napadati problem a ne osobu). Budite uvek što otvoreniji, direktniji, jasniji. Pokažite da vaša pohvala nije uopštena jer ste izdvojili nešto čime ste posebno zadovoljni.

“Divno si spremio svoju sobu, ali sam se posebno iznenadila kako ti je sada uredan radni sto…” ili “Odličan ti je crtež, ali mi se najviše sviđa ova kućica…”

Ističite ono što je dobro uradilo, a ne ono što još uvek nije uspelo da uradi (na primer, „Sviđa mi se kako si nacrtao ovaj oblak i ptice“, umesto „Ova kućica na crtežu ti nije naročito ubedljiva“). Odnosno: pohvalite neki konkretan rad, a zatim pronađite detalj.

Na ovaj način, pokazujete da ste zaista posvetili pažnju nekom njegovom radu.

Takođe, kada želite da pojačate pohvalu, pojačajte događaj. “Odlično je što si dobio 5 iz matematike, ali još kad se setim da si prošle nedelje bio bolestan…” Ovako izrečena pohvala zvuči bolje ali i šalje drugačiju poruku nego kad izgovorite: “Baš dobro što si dobio 5”.

Opasnost uopštenih pohvala

Koliko god pohvale bile važne i dragocene, čuvajte se da ne zvuče opterećujuće. Na primer: “Verujem da ti to možeš” ili “Danas si to uradio bolje nego juče ali ja znam da ćeš sutra biti još bolji”… Ovakve pohvale jesu pune podrške, i nema sumnje da su vaše namere najbolje, ali imajte na umu da ako dete dobija samo takve pohvale više će se osećati opterećeno nego ohrabreno. Naime, šta ako se dogodi da nešto ne ume ili ne može a vi ste ga već “nafilovali” svojim čvrstim uverenjem da će ono to moći?

U ovoj situaciji, dete će se lako zatvoriti u sebe, usamljeno i zbunjeno, sa osećanjem da je izneverilo svoje roditelje i njihova očekivanja. U tim situacijama njegovo samopouzdanje je u ozbiljnom padu.

Šta je dobar povod za pohvalu?

Kako bi se razvilo u samopouzdanu osobu, ono mora imati odgovarajuću potvrdu a ne samo da misli ili pretpostavlja, da ste njime zadovoljni i da je neko njegovo ponašanje prihvaćeno.

Ne zaboravite da je vaše pohvale vredan i detetov trud, uloženo vreme, a ne samo postignuti rezultati. Uostalom, ako nemate sluha da pohvalite trud, često izostanu i rezultati. Pohvala motiviše dete da radi i trudi se još više.

Dobro urađen crtež, svaki put kada vas iznenadi time što je još malo odraslo, kada se samo seti da obavi nešto što ste ga do nedavno podsećali (na neku njegovu obavezu na primer) – dobili ste razlog da ga pohvalite.

I, ne škrtarite sa lepim rečima ohrabrenja. Umesto da “lovite” greške i propuste kao razloge za kritiku, radije “lovite” razlog za povalu.

Odlomak iz priručnika „Samopouzdano dete – nego šta“ Jelene Holcer.

Preuzmite ceo priručnik ovde