Osoba sa ovim poremećajem je potpuno posvećena smanjenju tuđe agresivnosti i pokušajima da je drugi prihvate: u detinjstvu prednost uvek daje bratu, sestri ili vršnjacima iz razreda, a umanjuje važnost svojih uspeha
Većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.
Ljubav ne može pokvariti dete, ona je potrebna i neophodna. Kvari ga ono čega često nema u ovom pristupu vaspitanju, a to je disciplina.
Emocionalna inteligencija, sposobnost prepoznavanja osećanja: Emocionalno pismene osobe su svesne svojih vrlina i mana, odlično procenjuju druge osobe, prihvataju promene, nije ih lako uvrediti
Tipični pripadnik stvarni svet zamenjuje digitalnim, a roditeljski dom shvata kao neku vrstu tvrđave koja je sigurno i udobno mesto, izbegavajući svaki izlazak
Dok deca razmišljaju šta bi volela da dobiju, odrasli se preispituju šta bi bio prigodan poklon za određenu osobu, pri čemu su često u zabludi da novčana vrednost dara izražava količinu ljubavi
Osećanje krivice kod očeva i majki zasnovano je na pogrešnoj ideji da postoji direktna uzročno-posledična veza između njihovog načina vaspitanja i odrasle ličnosti deteta, ali ma koliko je roditeljski uticaj na dete veoma važan, nije ni jedini niti presudan
Vršnjačko nasilje je najbolje razumeti kao posledicu ili simptom jednog dubljeg poremećaja – neprijateljstva u vršnjačkoj grupi, a lek za to nije toliko u zabranama i kaznama, koliko u smanjenju neprijateljskih i izgradnji dobrih i prijateljskih odnosa
Da li su roditelji jedini krivci za ponašanje svojih naslednika? Na karakter ne utiče samo porodica, već i vršnjaci, mediji, društvo… Kada odrastu, mnogi za sve krive mame i tate očekujući da ih izdržavaju do smrti
“Država ovim podvigom želi da pomogne roditeljima koji su u nekim situacijama nemoćni i ne mogu da spreče svoje dete da uradi ono što želi”
