Nove generacije su odrasle i neki od njih su počeli da dolaze na psihoterapiju zbog različitih problema. Kako veliki broj pripadnika određene generacije ima neke svoje zajedničke osobine, psihoterapeuti su počeli da primećuju određene razlike u odnosu na klijente pripadnike starijih generacija.
U pitanju su dve generacije „voljene dece”: generacija Ipsilon, u koju spadaju rođeni između 1980. i 1994, koji sada imaju između 26 i 40 godina, i pripadnici Zed generacije, poznatije kao Internet generacija, u koju spadaju rođeni između 1995. i 2005, koji sada imaju između 15 i 25 godina.
Problemi novih generacija
Psihoterapija se formirala kroz rad s „nevoljenom decom”, dakle s onima koji su bili preterano strogo vaspitavani, kojima prezahtevni roditelji nisu pokazivali ljubav, kao i s onima koji su u detinjstvu bili zanemarivani ili maltretirani. Pojava novih klijenata koji su bili „voljena deca” je psihoterapeutima doneo nove izazove. Jedan poznati američki psihoterapeut koji ima duži staž u radu s ljudima je metaforično izjavio: dok je ranije naš rad ličio na delovanje sirćeta kojim se skida kamenac, sada više liči na delovanje lepka.
U čemu se razlikuju ove dve generacije „voljene dece”? Pripadnici Ipsilon generacije su često narcisoidni, egocentrični, s nerealno pozitivnom slikom o sebi, arogantni u komunikaciji, teže hedonizmu, bez radnih navika i stvarne želje da odrastu i preuzmu odgovornost za sebe i druge. Pripadnici Zed generacije su više pasivni, povučeni, zavisni od roditelja, okrenuti sadržajima na internetu, pogleda neprestano uprtih u ekrane njihovih „pametnih” telefona, tačnije u mini-kompjutere koje pogrešno nazivamo telefonima.
Pored šireg društvenog i ekonomskog konteksta, na formiranje određene generacije bitno utiče model roditeljskog vaspitanja kao i medijski sadržaji koji zapljuskuju umove dece i mladih ljudi. Dok su pripadnici Ipsilon generacije zapravo razmažena deca koja su odrasla kao žrtve popustljivog vaspitanja koje je nudilo ljubav, ali ne i disciplinu, pripadnike Zed generacije je najviše odredila pojava „pametnih” telefona koje su na ranom uzrastu „ugradili” u svoje ličnosti i tako se izložili preteranom uticaju sadržaja s interneta.
Koje probleme imaju ova nekada voljena deca?
Pripadnici Ipsilon generacije poneli su iz svojih porodica doživljaj da su oni centar sveta i tako nastavljaju, u većoj ili manjoj meri, da se ponašaju u spoljašnjem svetu: u odnosima s prijateljima, partnerima, u radnom okruženju. Uvek su u pravu, ne priznaju greške, a dobronamernu kritiku doživljavaju kao napad na njihove ličnosti. Kako tokom vremena, uprkos svojim sposobnostima, a zbog nedostatka radnih navika, ne mogu da opravdaju svoju preterano pozitivnu sliku o sebi, krivce za neuspeh nalaze u drugima. Jedno istraživanje je pokazalo da 80 odsto njih ima za životni cilj da se obogati, a 50 procenata želi da postane poznata javna ličnost.
Pripadnici Zed generacije preplašeni su spoljašnjim svetom, za koji su nepripremljeni. Osećaju se sigurno u svojim porodicama, sa svetom komuniciraju preko interneta i društvenih mreža. Veoma su zabrinuti za sebe i svoje zdravlje, imaju lošu sliku o sebi, ali ne zato što ih roditelji ne hvale i ne podržavaju, već zato što se osećaju neprihvaćenim od vršnjaka. U emotivnom razvoju kasne tri godine. U ovoj grupi je veoma izražena sklonost ka anksioznosti, depresivnosti, a ima i povećan rizik od samoubistava.
Postavljanje digitalnih granica
I u jednoj i u drugoj generaciji su fizički izgled i privlačnost osnovne vrednosti. Razlog za to je što nemaju razvijene socijalne veštine i pasivno čekaju da drugi njima priđu. A kada se to ne dešava, krive svoj nedostatak magnetske „privlačnosti” i počinju da misle loše o sebi.
Šta roditelji mogu da zaključe iz ovoga? Prvo, da ljubav nije dovoljna. Potrebno je dete i disciplinovati, a to znači postaviti se kao autoritet koji izgovara: „ne smeš!” i „moraš!”, i koji povremeno kažnjava. Potrebno je postaviti „digitalne granice” i ograničiti vreme korišćenja digitalnih ekrana i interneta. Potrebno je detetu i mladoj osobi pomoći da razvije socijalne veštine i da ostvari doživljaj prihvaćenosti u grupi svojih vršnjaka. Ne treba gledati samo kako se dete oseća, koliko je srećno i voljeno, već se treba podsetiti da je cilj vaspitanja izgradnja samostalne i odgovorne odrasle osobe.
Izvor: Politika
