Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
Roditelji koji su spremni da uđu u detetovu igru, ne kao vođe, nego kao pažljivi saputnici, postaju saveznici u njegovom emocionalnom svetu. Kroz nežna, otvorena pitanja mogu dobiti uvid u ono što se dete doživljava iznutra.
Detinjstvo bi trebalo da bude sigurno utočište – prostor u kojem dete razvija osećaj sopstvene vrednosti, sigurnosti i poverenja u svet. Međutim, kada roditelj nosi duboke obrasce emocionalne nezrelosti, ova osnovna potreba deteta često ostaje neispunjena.
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Povodom Svetskog dana mačaka otkrivamo zanimljive činjenice o ovim tajanstvenim ljubimcima – od njihove istorije i uloge kroz vekove, do najomiljenijih rasa i razloga zbog kojih ih volimo.
