Ono što me je već prvih dana zapanjilo, ali što i dalje nisam videla kao budući problem - bila je umreženost dece i keva. Neparna devojčica, u vrtiću voljena i društvena, nenaviknuta na izolovanost i odbijanje, je patila.
Svakodnevno sa svih strana svakojaki stručnjaci (kao i oni koji misle da su stručni) svako savetovanje za zdrav, dug i bezbrižan život bez stresa poćinju rečenicom: Naučite da kažete ne.
Već prvo veče, sestra me je zvala i požalila se da joj je dete uznemireno i da je plakao i želeo kući. Sutradan kada se čula sa još jednom mamom saznala je da je i njen sin plakao, ali i većina dece tog razreda.
I baš u trenutku kada sam gasila svetlo u kuhinji, negde u daljini, neko je na nekom slavlju palio vatromet i iskričavi vodoskoci svetlosti obasjali su na tren taj deo neba. Nasmejala sam se i pomislila da je to čestitka. Bravo za mamu.
Opozicioni prkosni poremećaj (engl. oppositional defiant disorder = ODD) je termin koji se koristi za decu i adolescente koja pokazuju ponavljajući obrazac prkosnog i negativnog ponašanja prema ljudima
