Rečenica „On je dobar kad hoće“ često se izgovara u trenucima umora, brige ili nemoći. Iako zvuči bezazleno, ona nosi važnu pretpostavku – da dete svesno bira „loše“ ponašanje, iako zna šta je ispravno.
Sve teškoće u vaspitavanju potiču otuda što roditelji, ne samo da ne ispravljaju svoje mane nego ih i opravdavaju, a ovamo žele da te mane ne vide u deci.
Sve češće slušamo kako su nam deca neodgovorna i neposlušna, kako je sve veći porast maloletničke delikvencije. Zaista je čudno što se zgražavamo i krivimo samo medije i društvo. Kako to da nikad nismo mi u pitanju, niti naša deca. Sve su to tamo neki “slučajevi”, jel?
Studija koju je Kalifornijski univerzitet sprovedeo na 74 predškolca pokazala je da mališani iz siromašnijih porodica pokazuju više čovekoljublja od njihovih bogatih vršnjaka.
U eksperimentu...
Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Povodom Međunarodnog dana mladih, 12. avgusta, SOS Dečija sela Srbija podsećaju na važnost sistemske podrške mladim ljudima koji se suočavaju sa životnim izazovima, ističući da su osamostaljivanje, obrazovanje i pristup tržištu rada ključni preduslovi za njihovu punu društvenu uključenost.
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
