Sve češće slušamo kako su nam deca neodgovorna i neposlušna, kako je sve veći porast maloletničke delikvencije. Zaista je čudno što se zgražavamo i krivimo samo medije i društvo. Kako to da nikad nismo mi u pitanju, niti naša deca. Sve su to tamo neki “slučajevi”, jel?
Koliko puta ste se našli u situaciji da pogazite svoja ranija uverenja i vaspitna načela? Da, “nemoj nikad prvi da udariš, vratiš, pametniji popušta”, pretvorite u “udri ga, nećeš valjda da pustiš da te bije, nemoj da si mlakonja i to je za tvoje dobro, da se bolje snađeš u surovom svetu”. U kom momentu ste prestali da verujete da su saosećajnost, predusretljivost i tolerancija u stvari slabosti i necenjene osobine ličnosti? Za one znatiželjne ili neupućene, moralnost je:
Moralnost je skup nepisanih pravila ponašanja ljudi u međusobnim odnosima, pri čemu se daje i vrednosna ocena ovih pravila u smislu šta je dobro, ispravno ili pravedno, a šta stoji nasuprot dobru i pravdi.
Moralna dilema oko postupka Robin Huda nije, verovali ili ne, najviši domet etičkih razmatranja. Moralne dileme su pred nama svakodnevno, na desetine puta, a mi ih izbegavamo relativizmom, konformizmom i čistom nepatvorenom glupošću. Moralna svest je najlepši i verovatno najvažniji deo slagalice koji nas čini dobrim, empatičnim i humanim ljudima, i zato izvinite na pitanju, a gde smo mi našu izgubili?
Ako se još ipak nadate da ovaj svet ima neke šanse, da našoj deci moramo da ostavimo mnogo bolje uslove od onih u kojima smo mi živeli, morate da prestanete da NEMORALOM VASPITAVATE.
Prestanite da im radite domaće zadatke, urlate na učitelje i nastavnike zbog neopravdanih izostanaka vašeg deteta, pokrivate za svaki prestup ne dajući im šanse da se nauče odgovornosti. Nemojte im govoriti da su naj, pa sve po redu. Nisu, niti je potrebno to da budu. Dovoljno je da ih volite a ne promovišete. Verujte u njihove prirodne snage. Deca nisu mali ljudi, oni su kvalitativno drugačiji od nas odraslih (ne idu kod pedijatra samo zbog drugačijeg naziva već i specijalnosti). Oni se formiraju pod uticajem raznih činilaca, genetike, vaspitanja, socijalizacije. Njihova psiha je, koliko i tanana toliko i rezilijentna, otporna. Njima su potrebni dobri primeri, naša podrška, doslednost a ne potkupljivanje i popuštanje. Mi im nismo drugari već roditelji, lica odgovorna za njihovu dobrobit i najvažniji oslonac i stub ka njihovom razvoju u samostalne i funkcionalne ljude.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Šta roditelji levoruke dece treba da znaju
Živimo u svetu dešnjaka. Gde god se nalazimo, na ulici, u parku, na poslu ili u fitness centru, okružuju nas dešnjaci. Retko vidimo osobu koja piše levom rukom ili njome...
Sedam ključnih stvari za podizanje vaspitanog deteta
Često se govori da su deca ove generacije previše tvrdoglava i da je teško nositi se sa...
Intervju, Brankica Damjanović: Ono što smo mi, to je deci najbolja škola
Brankice, hvala Vam što pristali da date intervju za naš sajt. Vama hvala na ovom pozivu. Čini mi se da danas ništa nije preče...
Mama Branka iskreno: Ne želim da urlam i histerišem na decu, ali ja drugačije ne uspevam!
Branka Ristanović, mama tri mala dečaka koja sa porodicom živi u Tokiju, na svom instagram profilu @momof3japan objavila je svoju iskrenu priču o problemima sa svakodnevnim izlaženjem na kraj sa...
Ja se u potpunosti slazem,ali se plasim da ce mnogi roditelji procitati tekst i pomisliti: ma sta opet neko nesto pametuje…kakvo je vreme, deca su nam dobra…i td…
Plasim se da roditelji uopste ne primecuju gde grese i ne prihvataju svoje greske. Mislim da tolika doza sebicnost, samozivosti i nezrelosti nikada nije postojala u porodicama, medju roditeljima, kao danas.
Mozda nekada ljudi nisu imali sva prava,ali su imali pravac kojim su isli. Nadali su se mnogi da ce ,kad im se pruzi sva sloboda, znati da zadrze taj pravac.
Nazalost, nije bas tako..