Škole toliko rado menjaju ocene u dnevnicima kako bi popravile sopstvenu reputaciju da roditelji i deca lako mogu da prinude profesore i profesorke da rade isto to. „Oni naručuju ocene”, uzvikuje profesorka Hejer koja krajem juna daje dodatne časove za „popravljanje” zaključnih ocena učenika i učenica koji njima nisu zadovoljni.
Kako smo došli do toga da sadržaj rada ima drugorazredni značaj u odnosu na učenički ego? Pravila kojima smo se na sednicama smejali verujući da ne postoji radna grupa sastavljena o profesora koja bi ih usvojila, postala su preko noći mučna realnost.
Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu.
Ovim spornim članom je predviđeno je da osnovci, srednjoškolci i njihovi roditelji mogu uputiti prigovor na ocenu koju je tokom školske godine dao neki od nastavnika, ili zaključio na kraju prvog i drugog polugođa.
Za svakog petog srednjoškolca u Srbiji prava je sreća što počinje drugo polugodište jer bi, inače, svi oni pali na popravni ispit.
Detetu je nekad dovoljno i samo da jedna osoba veruje u nju. Zato je mnogo važnije kakvu ćemo ocenu dobiti mi, kao roditelji, nego ocene koje će dobiti dete!
Naime, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa da predmet pređe u izborni i da se ocenjuje opisno.
Ukoliko se utvrdi da zaključna ocena nije izvedena u skladu sa propisima, direktor poništava i vraća ocenu odeljenjskom veću na razmatranje i zaključivanje.
Kroz privatne škole vrti se nekoliko stotina miliona evra, a i oni koji se redovno obrazuju pohađaju plaćene dopunske časove. – Mnogi se pitaju jesu li svi odlikaši zaslužili svoje petice. – Svaki sedmi učenik u Srbiji je „vukovac”, petina je osmi razred završila s peticama iz svih školskih predmeta, a čak polovina sa odličnim uspehom
Danas je pedagogija često autoritarna, prinudna, zasniva se na kazni i nagradi: ako se dete ponaša lepo – nagrađuj, ako se ponaša ružno – kažnjavaj.
