Školski psiholog: Biti uspešan ne znači imati sve petice u dnevniku, već biti samostalan i odgovoran

Kada se govori o nesporazumima na relaciji porodica-škola, retko se zapitamo kakve su njihove uloge u dečjem odrastanju danas.

U eri kada nam je svaka informacija dostupna, nije luksuz doći do saznanja o onome što nas interesuje, na jedan klik. Sve više dece još u jaslicama počinje da ovladava osnovnim pojmovima jezika i matematike, kao i sveta koji nas okružuje, a ritam, pokret, crtanje su prirodna potreba ovog uzrasta. Deca koja su prošla kroz predškolsko obrazovanje uglavnom već imaju osnovna znanja o brojevima, slovima, neka već znaju da pišu i čitaju, tako da škola nije ni prvo ni jedino mesto gde se stiče znanje.

Uloga porodice i škole

S druge strane, uloga porodice se, takođe, dosta promenila. Roditelji su sve više odsutni u odrastanju dece prirodom svojih poslova, a sve više slobodnog vremena im zauzimaju različiti sadržaji koji se takođe mogu dobiti na jedan klik. Živimo u digitalnom dobu i toga moramo biti svesni.

Škola se formalno naziva obrazovno-vaspitnom ustanovom, i negde se podrazumeva da je njena primarna funkcija obrazovanje, a da su vaspitni deo u većoj meri obavili porodica ili predškolska ustanova pre nego što je dete pošlo u školu. To bi značilo da je dete samostalno, odgovorno i da ume da poštuje osnovna pravila boravka u jednoj formalnoj sredini kao što je škola, a da škola na tu osnovu nadograđuje obrazovanje.

Što su približniji stavovi i vrednosni sistemi u porodici i školi, to je veća šansa da se dete u svemu tome bolje snađe. Ako se odgovornost za bilo koji problem koji nastane prebacuje sa jednih na druge, onda dete ima nekoliko mogućnosti: da bude zbunjeno, da bude pod stresom, da se sakrije iza zaštitnika, da postane buntovnik itd.

Prvenstvena uloga škole danas bi trebalo da bude razvijanje kritičkog mišljenja prema svemu onome što se saznaje, pa i da se deca nauče da ne uzimaju zdravo za gotovo svaku informaciju do koje dođu. Sem dogovorenih i proverenih znanja koje škola pruža, učenik treba da zna šta dalje s tim i zašto je to važno, pa čak i kako da barata svim tim činjenicama koje „mora da zna“ za ocenu.

Da li sve petice znače da je dete uspešno

Ocena je postala najvažniji aspekt čitavog obrazovanja i od kako dete kroči u školu ocena je nešto što želi da osvoji. Ocenu izjednačavamo sa uspehom, a uspeh sa nekom ličnom vrednošću, a imperativ je biti uspešan. Nema ničeg lošeg u tome da neko bude uspešan, naprotiv, samo što učiti decu da budu uspešna ne podrazumeva da uvek moraju imati sve petice u dnevniku. Biti uspešan znači biti samostalan i odgovoran, koristiti svoje jake strane i posvećeno raditi na svojim slabim stranama, dati svoj maksimum i želeti da uvek možeš više. Decu treba naučiti i tome šta kada nešto ne uspeju, šta kada pogreše, šta kada ne urade ono što je njihov zadatak, šta kada nešto ne razumeju, šta kada nešto ne mogu.

Mi danas često nemamo vremena ni da ispratimo šta se sve događalo u toku jednog dana, jer smo preopterećeni svakodnevicom. Ovaj pristup zahteva drugačiju porodičnu organizaciju i jasniju podelu uloga i zaduženja unutar nje.

U savremenim stilovima roditeljstva deca se štite od opasnosti koje ni ne postoje: detetu se nosi ranac jer je ono previše malo da ga ponese, detetu se ne da da učestvuje u kućnim poslovima jer ono ne ume to da uradi, rade se domaći zadaci sa (umesto) deteta jer ono to ne razume, žalimo se na ocenu koju je dete dobilo jer je nastavnik dao previše težak test itd. U suštini, ne pomažemo detetu da se razvija i da bude zadovoljno sobom, već pokušamo da mu sklonimo prepreke na putu.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: