Moje dete je dobro, čak i kad dobija loše ocene

Loše ocene nisu potvrda da je u pitanju „užas, dete je glupo, lenjo, neodgovorno, nikad neće dobiti normalan posao“.

Loše ocene nisu potvrda da je u pitanju „užas, dete je glupo, lenjo, neodgovorno, nikad neće dobiti normalan posao“.

Piše: Ana Bikova

Jesu li ili nisu važne ocene u dnevniku? Je li istina da dvojkaši bolje prolaze u životu? Da bismo na ovo pitanje odgovorili, prvo treba da preciziramo šta znači „bolje prolaziti u životu“. Ako uzmemo za kriterijum materijalnu obezbeđenost, školske ocene s ovim faktorom nisu u direktnoj zavisnosti. Drugim rečima, među ljudima sa višim primanjima ima i bivših odlikaša i dvojkaša. Vukova i fakultetska diploma nisu garancija finansijske sigurnosti. Internet vrvi od primera bogatih i slavnih koji su svojevremeno ponavljali ili čak bili isterani iz škole. Isto tako nije tačno ni da dvojke u knjižici garantuju dobra primanja u budućnosti.

Ako za kriterijum uspeha u životu uzmemo subjektivan osećaj ličnog zadovoljstva svojim životom, ni to ne zavisi od ocena u školi. Zadovoljstvo ne zavisi čak ni od novca ni od broja obožavalaca. I bogati plaču, a poznati mogu biti vrlo usamljeni.

Što bi to bilo lepo kad bi postojao način da se izračuna detetova sreća u budućnosti, kad bi se našla matematička formula s nekoliko jasnih parametara i onda samo paziš da dete tokom odrastanja ne ispadne iz okvira poželjnih vrednosti zadatih veličina. To suštinski umanjuje roditeljsku zebnju. Takođe daje iluziju o kontroli budućnosti. „Samo da podesim dete na potrebne vrednosti parametara A, B, C i time je garantovana njegova sreća u budućem životu.“ Povremeno nailazim na roditelje koji iskreno veruju da su pronašli formulu. Uspeh u školi predstavlja jedan parametar u njoj. Granična vrednost iznosi „4–5“ ili još strože: „5“. Dobro je ako dete upada u te okvire, ako pojam „sreća“ razume na isti način kao roditelji. Tada neće doći do konflikta u pogledu sistema vrednosti između deteta i roditelja. A ako ne upada? Onda započinje za obe strane teška borba. Zašto je roditeljima toliko teško da prihvate da detetu nije stalo do odličnih ocena? Zato što roditelji brinu za budućnost deteta. Ali ocena nije sredstvo za trasiranje puta koji neminovno vodi u srećnu budućnost. Ona čak nije ni jasan pokazatelj detetovih sposobnosti. Ocena pokazuje koliko je dete usvojilo školsko gradivo. I ništa drugo. Ne treba joj pripisivati dodatna značenja.
Ocena nije pokazatelj sposobnosti. Može biti da dete ima sposobnosti, ali nema želju. Ili ima sposobnosti koje nisu obuhvaćene školskim predmetima.

Ocena nije garancija uspeha u budućnosti. Socijalna i emocionalna inteligencija ne ocenjuju se u školi, ali pomažu čoveku da izgradi karijeru.

Ocena nije pokazatelj toga koliko je dete napredovalo u svom sopstvenom razvoju. Prilikom ocenjivanja, rezultat svakog deteta upoređuje se sa određenim standardom, a ne sa prethodnim postignućima tog deteta. Događa se da lični napredak postoji, ali je ocena ostala ista.

Ocena nije pokazatelj toga koliko je dete odgovorno. Dete može biti izuzetno odgovorno u nekoj drugoj oblasti koja je njegova lična preokupacija. Navešću primer iz odraslog života kada jedan izuzetno odgovoran menadžer zaboravi da kupi mleko za kuću zbog čega ga supruga prekoreva kako je neodgovoran. A on je mleko zaboravio jer je napregnuto i odgovorno razmišljao o pokretanju novog projekta.

Loše ocene nisu potvrda da je u pitanju „užas, dete je glupo, lenjo, neodgovorno, nikad neće dobiti normalan posao“. Loše ocene su potvrda da dete ne može ili neće da radi ono što se od njega traži u školi. Toliko. Ne treba lepiti još etiketa. Ne treba izvoditi ocenu ličnosti na osnovu ocena u dnevniku. U svetu odraslih smatra se da je nepristojno pitanje kolika ti je plata. A pitati dete kakav je đak, kako je prešlo na polugođu, šta ima iz kog predmeta – to je kao normalno. Ja ne smatram da je dete dužno da pred svima redom, babama, dedama, tetkama, ujnama, stričevima, maminim drugaricama, očevim prijateljima, familijom i širom rodbinom deklamuje koliko u dnevniku ima trojki, četvorki, petica. Dozvolite detetu da ne odgovara na ova pitanja. Naučite ga kako da u nekoliko reči izbegne ovu temu i preokrene na šalu. I vi se našalite ako vam je neugodno dok govorite o ocenama svoga deteta. Vi bar niste dužni ni pred kim da podnosite račune.

“Loše ocene su potvrda da dete ne može ili neće da radi ono što se od njega traži u školi. Toliko. Ne treba lepiti još etiketa.”

Kad dete donese lošu ocenu, to kod roditelja izaziva različita osećanja.

1. Sažaljenje prema detetu. „Baš se trudio, ali nije ispalo dobro. Sad mu je teško.“
2. Sažaljenje prema sebi: „Toliko ulažem u njegovo učenje, a gledaj rezultat.“
3. Zavist prema drugima: „Deca svih mojih poznanika su odlični đaci, samo moje nije…“
4. Osećaj krivice: „Ja sam loš roditelj. Nešto mi je promaklo.“
5. Ljutnja na dete: „Lenjivac i neradnik! Ništa ga ne interesuje!“
6. Ljutnja na drugog roditelja, privatnog nastavnika, učitelja…): „Zar ne ume da objasni tako da dete shvati?!“
7. Strah za budućnost: „Kako će da živi ako ovako nastavi da uči?“
8. Stid: „Šta će drugi pomisliti o meni?“

Po pravilu svako od ovih osećanja brzo prođe bez razornih posledica. Međutim posledice mogu biti razorne u bukvalnom smislu. Jedna moja klijentkinja došla je na razgovor pošto je čekićem razbila monitor kompjutera, videvši u dnevniku tri jedinice svoga sina. I to nije sve. Još je gore kada fizički strada ne predmet nego čovek. Zaglavljenost u negativnim osećanjima je opterećujuća. Emocije blokiraju konstruktivne misli.
Čak i sažaljenje prema detetu može do te mere preplaviti roditelja da nije u stanju da pomogne detetu, da ga podrži. Jer sva snažna osećanja u svojoj osnovi imaju neko ograničeno uverenje. Na primer:

• Dobra deca dobijaju samo dobre ocene.
• Deca dobrih roditelja dobijaju dobre ocene.
• Dobre ocene su osnova dobrog života.

Ako uverenje odgovara realnosti, to jest ako dete donosi dobre ocene iz škole, to uverenje ne moramo dirati. (Važno je da ga ne namećemo drugim ljudima.) Ali ako uverenje ne odgovara realnom životu, postaje teško sačuvati mir i izbegavati razočarenja. Tu imamo dva puta: 1) pokušaj da uteramo realan život u okvire svojih uverenja; 2) izmeniti svoja uverenja u skladu sa realnim životom. Ako ste već pokušavali da dete motivišete, stimulišete, radite s njim, plaćate privatne časove, ali ocene i dalje ne donose radost, radi očuvanja spokoja vredi krenuti drugim putem i preispitati svoje uverenje, pretvorivši ga u sledeće: „Imam dobro dete. Čak i kada dobija loše ocene, moje dete je dobro. Ja znam njegove jače strane. Znam da postoje stvari koje moje dete radi najbolje. Sigurna sam da će mu to pomoći da pronađe svoj recept za srećan život u budućnosti. A ja sam dobar roditelj jer verujem u svoje dete.“

(poglavlje iz knjige: Школьники ленивой мамы, Эксмо, Moskva 2018)

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com

Takmičenje za bolje ocene znači kraj učenja

Fulan smatra da takmičenje za bolje ocene znači kraj učenja, a može značiti i ozbiljne probleme, kao što su oni u zemljama gde raste broj samoubistava među đacima.