Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те "сврхе" тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчићау фонтану уз очекивање да им се та "жртва" узврати неком жељеном срећом још вечерас.
Jesu li naša deca srećna jedino onda kada im kupimo svaku igračku, svaku tehnološku spravu, ispunimo svaku želju? Zar su zadovoljnija i sigurnija kada ima dajemo stvari nego kad im dajemo sebe?
A možda sam samo shvatio da je porodica isto tako važna firma, a roditeljstvo važan posao. Da i u porodici postoje zaposleni kojima je potreban direktor. I da će poslodavac, koji nas je zaposlio i dao blagoslov da obavljamo tu važnu funkciju, jednoga dana pozvati na razgovor radi ocene poverenog posla.
Dete koje ima razvijen psihološki imunitet lakše će podneti pritisak vršnjaka, znaće kako da se izbori sa kritikama i neće imati potrebu da kroz agresiju prema drugima leči sopstvenu nesigurnost.
Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
