Između vremena našeg detinjstva i detinjastva naše dece nešto se promenilo, piše Danijela Teler, američki psiholog i koautorka nedavno objavljene knjige „Svete krave“ u kojoj analizira savremene stavove i verovanja o braku i razvodu. Roditeljstvo je postalo religija. A kao i kad je svaka druga religija u pitanju, od vernika se očekuje potpuna i bezuslovna predanost. Ne postoji ništa što bi smelo da nam bude važnije od naše dece, i nikada ne smemo da kažemo bilo šta što bi to dovelo u pitanje. Deca su uvek na prvom mestu. Toliko smo danas ubeđeni u ovo, da zaboravljamo da nije uvek bilo tako.
Mame iz parkića i njihova genijalna čeda
Kao primer zastrašujuće moći roditeljske religije, Teler navodi slučaj novinarke Njujork Tajmsa Ejlet Valdman koja je, posle javnog priznanja da svog muža voli više od svoje dece, doživela pravu medijsku hajku kao „loša majka“, pa je čak iskusila i fizičke pretnje. „A to nije način na koji civilizovano društvo rešava razilaženja u stavovima, već više liči na religijski progon jeretika.“ objašnjava Teler. Valdmanova čak nije ni rekla da joj deca nisu divna, već samo da muža voli još više. Čime je prekršila zapovest „Nemoj imati drugih bogova osim mene“, zaključuje Danijela Teler
Začetke roditeljske religije Teler vidi u nalepnicama „Beba u automobilu“ koje su se pojavile sredinom 80-ih. Niko, kaže ona, ne bi stavio takvu nalepnicu na automobil, da već u društvu nije zavladalo uverenje kako ljudski život svoj vrhunac ima na rođenju. Da nije tako, verovatno bismo viđali i nalepnice „tinejdžer u autu“, „tridesetogodišnjak u autu“ ili „sredovečni knjigovođa u autu“, kaže ona.
Još jedan znak da je roditeljstvo religija jeste to što je postalo neprihvatljivo reći bilo šta loše o svojoj deci, ili priznati da nam nisu uvek omiljene osobe. Možemo koliko god hoćemo da ogovaramo supružnike, roditelje, rodbinu, ali reći „moje dete nema puno prijatelja jer nije baš prijatna osoba“ je nezamislivo.
