Поставивши дете у прочеље стола, породица псеудорационалистичке цивилизације нашег доба оптеретила га је културним потребама одраслог света, њихових поседника у чину родитеља. На то родитељство се позивају увек када се од деце тражи да родитељски живот схвате као принесену жртву за њихово подизање и добробит, те очекују узвраћање обиљем привржености и максимум њихове успешности у животу, под чији се хлад могу скрити.
Ово последње траже и родитељи који су разбили породицу нехатом, дајући предност алкохолу и другим супстанцијама које уводе у зависност, или предност потреби за множином полних односа, или неким другим личним страстима.
Ту су и они који се препуштају неконтролисаним расположењима мрзовоље, перманентном доживљавању љубоморе, ситничавим сумњичењима због било чега, истеривањем увек неке „правде“ или „истине“ чиме се све обесмишљава међуљудски однос у брачним заједницама.
Исто тако, угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом „родитељском пожртвованошћу“ и заштитом, занемарујући чак и своје радне обавезе, напредовање у струци коју раде и чак напуштањем радног места „како би се посветили деци“.
