Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te.
Nesanicu sam imala retko i tada bih zbog nje bila uznemirena, sada je prihvatam kao i većinu stvari koje su mi neprijatne, a kada se dogodi, to vreme koristim da planiram ili maštam ili se sećam.
– ... Kad se vuk probudio, zaputi se bunaru da utoli žeđ, nagao se nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. Sedam jarića sa svojom majkom zaigraše oko bunara radosno...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
Rock & roll je bio svuda oko nas, mirisalo je na novi val i vuklo na ples. Mogao si izgledati kako hoćeš, ići gde hoćeš, raditi šta hoćeš – naravno u spektru ponuđenog. Bili smo mangupčići, ali svetlosnim godinama daleko od ičeg nalik kriminalu.
Koliko nam je deda važna figura u životu - zna svako ko je odrastao sa (bar) jednim i ko ga i dalje ima. Ali koliko su dedi važni unuci?! E to je nešto što se rečima jedva može opisati...
