Koliko često donosimo loše odluke, šta je to što zapravo čini naš život, čega ćemo se sećati kada prođu godine, na šta ćemo se osvrnuti? Koji je to kompas koji nas usmerava i šta to u nama savršeno zna odgovor na pitanja koja u sebi krijemo i o kojima možda ni ne pričamo?
O mladosti, o snovima, o svemu onome što je sakriveno u podsvesti, a što povremeno dolazi u naše snove… piše Dario Rosi:
„Sanjam svake noći. Ne zbog aktivnog života ili razuzdane podsvesti već lekova koje uzimam pred spavanje. Na šta me uputstvom pretrpanim nuspojavama upozorava i proizvođač, pa nema svrhe da se ujutro bacam na sanovnik. Kako nema savršenog leka i ovaj moj funkcioniše po principu manjeg zla, sindrom nemirnih nogu rešava nemirnim snovima. Ali kako ga trošim već deceniju postao sam solidni skretničar snova. Držim ih van domašaja noćne more, na sunčanoj strani ulice pa se uglavnom budim nasmešen. Često u snovima radim ono što više ne mogu, trčim, skijam, igram košarku pa letim dok zakucavam… Kad bolje razmislim u snu nikada ne nosim štap.
Noćas sam sanjao kako pušim, tako i toliko da mi je soba jutros mirisala na duvan. A već 12 godina nisam povukao ni dim. Pa sam se, kao samouki psihoterapeut vratio u sebe 8godišnjaka. U 1970. kada je vreme teklo kudikamo sporije, život se odvijao u bezbednom okruženju, a deca dobar deo dana provodila napolju u igri i druženju. Moj kraj je u nekom trenutku demografski zadremao, tako da smo komšija Sale i ja bili upućeni na stariju ekipu, koji nas naravno nije fermala. Pa sam rešio da ubrzam „inkluziju“ i od nekog kusura u lokalnoj prodavnici umesto žvaka koje su se prodavale na komad kupio dve “Morava” cigarete koje su se takođe prodavale na komad. Umuvao se međ’ ekipu na ćošku, kresnuo šibicu i duboko uvukao dim bez da sam se zakašljao. Svi su me zapanjeno gledali, a moj komentar se posle dugo prepričavao „sine da sam znao da je ovako lepo odavno bih propušio“. Od tada me je ekipa sa ćoška zvala Šef, a senku na inicijaciju bacio je komšija Devrnja koji me je odrukao ćaletu. Situacija je bila toliko nadrealna, da se otac umesto batina (kao prve i logične opcije) opredelio za razgovor o zdravstvenom aspektu uz par politički krajnje nekorektnih poređenja sa vršnjacima Romima. Argumente sam uvažio, strpeo se do prvog razreda gimnazije kada sam propušio, a porok legalizovao u 18oj pred polazak u vojsku.
Pročitajte i – Dario Rosi: Detinjstvo međ’ babama na potezu Kalenić pijaca – Novo groblje – kafenisanje po komšiluku
I slatko pušio 35 godina oko dve pakle dnevno, bez kašlja i drugih smetnji. Uživao sam ne pomislivši da ikada ostavim cigarete. A onda su cigarete ostavile mene. 2012. su mi radili lumbalnu punkciju, više neprijatan nego bolan zahvat. Posle zahvata sam izašao da sačekam sina, zapalio i posle dva dima cigaretu bacio. Nešto mi nije išlo. Kod kuće sam legao, stavio paklicu pored kreveta, zatražio kafu i prvi put u životu je popio ne osetivši potrebu za cigaretom. I da skratim nikada više nisam povukao ni dim. Dugo sam i tupavo verovao da su mi pri punktiranju zakačili neki nervni čvor. Pa sam se poverio doktoru koji se nasmejao i rekao da bi se tako rešili svake zavisnosti. Objasnio mi je da sam osetio kako cigarete počinju ozbiljno da mi štete i tražio nešto za šta bih svoju podsvest zakačio. Lumbalna punkcija je naletela kao sasvim zgodan okidač.
Često u snovima radim ono što više ne mogu, trčim, skijam, igram košarku pa letim dok zakucavam… Kad bolje razmislim u snu nikada ne nosim štap.
Nije mi namera da savetujem ili ne daj Bože lamentiram o zdravom životu. Ovo nije priča o crnom i belom, još manje o snazi karaktera. Ovo je priča o savršenstvu Čovekove „fabričke podešenosti“ koju samo treba povremeno oslušnuti. Priča o tome da čovek može sve kad hoće, pa čak i onda kada misli da nešto neće. Na onom mom leku piše i da ga ne treba mešati sa alkoholom. Otud ova stara slika mene mladog i zadovoljnog.
Uh, moram da požurim dok ne naiđe neki okidač i za cirku. Živeli vi meni!
Izvor: Facebook/Dario Rosi
