Kada mi se tinejdžeri koje poznajem od ranije javljaju zbog nekog svog novog razloga, primetila sam da je rečenica koju najčešće izgovaram:
– Hajde da razgovaramo.
Ponekad su njihovi novi razlozi javljanja tužni, ponekad šokantni, ponekad zbunjujući.
Jedan dečak (16god) mi je rekao:
– Zaljubio sam se. Nemam pojma šta sad da radim.
– Hajde da razgovaramo.
Ali, više je onih teških, bolnih javljanja. Jedan dečak (17god) me je pitao:
– Jelena, molim vas, podsetite me opet, zašto ono beše ne treba da pobegnem od kuće?
– Hajde da razgovaramo.
Jedna devojčica (14god) mi je poslala poruku:
– Izgleda da moja mama ima devojku.
– Hajde da razgovaramo.
Jedan dečak (16god) mi je rekao:
– Ne mogu da obuzdam misli. Sve je oko mene besmisleno, mislim da uopšte nema razloga živeti…
– Hajde da razgovaramo.
Jedna devojčica (15god) nedavno mi je javila:
– Umrla mi je mama. Mnogo je teško, šta da radim?
– Hajde da razgovaramo.
A onda, od te rečenice, krećemo dalje, korak po korak. Zašto vam ovo pričam? Važno je. I, ne može biti jednostavnije. Setite se da kažete. Hajde da razgovaramo…
Izvor: Jelena Holcer/ Facebook
Pročitajte i tekst Iskrenost jedne snalažljive tinejdžerke koji je napisala Jelena Holcer.
