Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
Detetovo očekivanje emotivne usklađenosti je iznevereno kad nema osmeha zbog kontakta; staratelj je na trenutak tudinac za dete; stid se ne javlja zbog razdvojenosti roditelja od deteta, već kada dete doživi prepreku ponovnom emotivnom povezivanju.
Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu.
Da današnja deca počinju mnogo ranije da sazrevaju nego što smo mi i naše generacije, to znamo i možemo da krivimo i ishranu i seksizam s kojim se deca susreću gde god se okrenu, ali rezultati jedne studije i više su nego poražavajući.
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Povodom Svetskog dana mačaka otkrivamo zanimljive činjenice o ovim tajanstvenim ljubimcima – od njihove istorije i uloge kroz vekove, do najomiljenijih rasa i razloga zbog kojih ih volimo.
