Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
Detetovo očekivanje emotivne usklađenosti je iznevereno kad nema osmeha zbog kontakta; staratelj je na trenutak tudinac za dete; stid se ne javlja zbog razdvojenosti roditelja od deteta, već kada dete doživi prepreku ponovnom emotivnom povezivanju.
Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu.
Da današnja deca počinju mnogo ranije da sazrevaju nego što smo mi i naše generacije, to znamo i možemo da krivimo i ishranu i seksizam s kojim se deca susreću gde god se okrenu, ali rezultati jedne studije i više su nego poražavajući.
Pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje Aleksandar Jović rekao je da je u utorak započet nadzor nad visokoškolskim ustanovama koje nisu odgovorile na dopis Ministarstva prosvete od 17. marta.
Prvih šest godina detetovog života predstavljaju temelje za njegov celokupan razvoj – fizički, emocionalni, kognitivni i socijalni. Svaka faza donosi nove veštine, izazove i prilike za učenje.
Strahovi su prirodan deo odrastanja i javljaju se u različitim fazama detinjstva – od straha od odvajanja, preko mraka i zamišljenih čudovišta, do brige o uspehu u školi – a roditelji mogu igrati ključnu ulogu u njihovom prevazilaženju.
