Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
Detetovo očekivanje emotivne usklađenosti je iznevereno kad nema osmeha zbog kontakta; staratelj je na trenutak tudinac za dete; stid se ne javlja zbog razdvojenosti roditelja od deteta, već kada dete doživi prepreku ponovnom emotivnom povezivanju.
Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu.
Da današnja deca počinju mnogo ranije da sazrevaju nego što smo mi i naše generacije, to znamo i možemo da krivimo i ishranu i seksizam s kojim se deca susreću gde god se okrenu, ali rezultati jedne studije i više su nego poražavajući.
Usled opšteg ubrzanja životnog tempa, javila se otežanost realizovanja svih obaveza u toku 24 sata, a to stvara utisak o značajnom ubrzanju protoka vremena. Istovremeno, savremene digitalne aplikacije za komunikaciju zamenile su živu reč što vodi ka površnosti, pa i socijalnoj otuđenosti.
Piše: Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Rađanje većeg broja dece ili, s druge strane, ostanak bez potomaka u vezi se kraćim životnim vekom i bržim biološkim starenjem, pokazali su rezultati nedavne studije koju je sproveo tim istraživača sa Univerziteta u Helsinkiju u Finskoj.
Ova pojava nije klinička dijagnoza, već opis realnih ponašanja koja pedijatri i logopedi sve češće primećuju kod dece koja su uzrasta između prve i četvrte godine.
