Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?
Mi, odrasli, igramo važnu ulogu u životu svoje dece. Svako od nas je, svestan toga ili ne, njihov uzor, vodič, guru. Od nas usvajaju modele ponašanja, pa i način na koji razmišljaju o hrani.
Danas, Majk Lanca ima troje dece, a negov “playborhood” (izraz nastao kao kombinacija reči igra i komšiluk), postao je prava lokalna institucija zahvaljujući mnogim porodicama koje su prihvatile ovu ideju i uključile se. Trotoari, dvorišta i ulice u njihovom kraju sada su puni života i dece koja se igraju.
Suzan Zontag (1933-2004.) bila je jedna od najuticajnijih američkih društveno i politički angažovanih intelektualaca. U svojim dnevničkim zapisima ostavila je svojih deset pravila za vaspitanje deteta.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
