Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvek uspešna. Zaista nemam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja deca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.
Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.
Mi roditelji često mislimo da, čim je dete u stanju da samo pročita knjigu, treba da prestanemo da mu čitamo. Zamišljamo da će automatski razviti doživotnu naviku čitanja. Ništa nije dalje od istine!
U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
