Tatina lekcija o kiselom kupusu i lepoti života

Danas kada vidim kako ljudi sve rade nekako s mukom i mrzovoljom, shvatam tatinu lekciju. Sve može da bude praznik. I sve može da donese radost.

Piše: Jasmina Jovanović

Situacija postaje neizdrživa. Ljudi oko mene su svakim danom sve depresivniji. Suviše je tu gorčine, nezadovoljstva, gramzivosti, odsustva ljubavi i radosti. A to ne možeš nikoga da naučiš. Nema recept da se život pogleda sa vedrije strane, zar ne? Kako to nekom da objasniš? I što bi ti verovao?

Prosto ti bude neprijatno da ti je dobro u sopstvenoj koži. Da nekome kada te pita kako si kažeš – Dobro sam. I još da se ne daj Bože nasmeješ. Nije ni kod mene sve savršeno, ali znaš šta, savršeno ne postoji. Mora to da se shvati na vreme. Svašta nešto i meni fali a opet kada stvarno i ozbiljno razmislim, i budem sasvim realna, šta će mi?

Mnogo je važnije kako živiš, a ne gde živiš. Za početak, moraš da prežališ bolji nameštaj, neku drugu sobu, a najbolji način da te stvari prežališ je da ne budeš predugo u toj svojoj sobi, jer život je napolju. Na novim mestima, u parkovima, šumama, pijacama, bilo gde… sa svojom porodicom. A onda treba da prežališ i sve drugo materijalno. Jer ako počneš da zgrćeš materijalno, nikada ti neće biti dosta. Uvek ćeš želeti još… Važnije je sticati uspomene. Iskustva. Deliti vreme sa najdražima. Lutati sa prijateljima. Skitati sa decom. Šetati sa roditeljima. Ako već nema uslova za daleka putovanja i velike događaje i fešte, napraviti od svakog dana mali praznik. Za početak, naoružati se dobrom voljom…

Moji roditelji su sestri, bratu i meni dali lekciju koju nismo tražili. Možda nisu ni bili svesni da nas tome uče, ali je lekcija bila izuzetna. Od svega možeš da napraviš praznik. I sve može da bude radost. Čak i stavljanje kupusa za zimu…

Recimo, novembar je i tata ide na kvantašku pijacu da kupi kupus za zimu. Veću količinu kupusa. Tada, kada sam ja bila mala, nije bilo svuda kamiona sa kupusom, znalo se gde je pijaca a gde ulica. Tata nije bio tip koji ostavlja decu pred televizorom i odlazi sam. Uvek je voleo da nas vodika svuda sa sobom. Od pijace pa do rođaka i kolega. Zato nas i dan danas ne drži mesto, samo bi negde zujkali.

A, mi naravno znamo da odlazak sa njim po kupus ima jedan bonus za nas. Kupiće nam nar. Jeste, Šantićeve granate, južnu voćku punu nestašnih bobica. Jer, kada smo mi bili mali, nar nije mogao da se nađe baš na svakom koraku, kao sad, i nije bio jeftin. Nije bilo lako naći ga, a ni kupiti. Ali, u jeku sezone i na kvantaškoj pijaci nar nam je bio zagarantovan. Dakle radost u najavi. Praznik nara.

Na pijaci smo bili atrakcija. Tata, doteran i mlad, sa troje dečice uvek bi bio zanimljiv. Bilo je zanimljivo i nama. Gledali smo šarenilo ljudi i povrća oko sebe. Tata nam je uvek skretao pažnju na ljude: ”Vidi ovog dekicu, em je uzgajio krompir, em doterao u veliki grad i sad ovde danima mora da spava na kamionu da bi prodao.“ A onda bi nam pokazao na nekog napirlitanog i odmornog, sa kajlom oko vrata i govorio: „Garant je preprodavac. Nećemo kod njega.” Sve su to bile lekcije. Ali i način da u našim detinjim dušicama probudi empatiju prema drugim ljudima. Da razlikujemo original od falsifikata. Da procenjujemo.

Bili smo važni što nama objašnjava kako se bira kupus. Kao da ćemo ga već sutra mi sami stavljati. ”Lišće mora da bude zeleno, korenje što tanje, glavice ni prevelike ni premale. Nemoj ovako ove sparušene. Ono, jes, kupus treba da se prosuši pre stavljanja u bure, ali bolje da kupiš svež, pa sačekaš tri dana sa stavljanjem…

Kupili bismo kupus i naravno nar. Tri nara. Nikad nije rekao da nema više para. Ne, smejao bi se i rekao: ”Tri, za sreću. Kao vas troje.” I mi smo se opet pravili važni, jer nas je troje a to je srećan broj.

Odneli bismo kupus kući i sačekali dan dva ili tri da se malo prosuši. Tata je prao bure, oštrio nož i spremio so. Ako bismo sestra i ja bile druga smena u školi, a tata prva, mi smo ga molile: “Tata, nemoj da stavljaš kupus bez nas!“ Brat je bio mali, i posle podne je uvek bio kući. Tata bi mrtav ozbiljan rekao:”Bez vas? Ni slučajno!!!” I mi smo jedva čekale da stignemo kući i okupimo se oko kupusa.

E, tada je počinjala žurka! Šupa-špajz je bila iza kuće i mi smo uzimali stoličice i oblačili jakne jer je bilo uveče sveže i kao na poselu sedali oko bureta. Tata bi nam pričao dogodovštine iz svog detinjstva, šalio se, izmišljao pesmice, a mi bismo mu tako sedeći na stoličicama dodavali glavicu po glavicu kupusa. On bi svaku očistio od spoljnih listova i izdubio joj koren, a mi smo čekali da nam stavi vešto izbušenu piramidu korena na dlan da je smažemo. To je bilo nešto najslađe na svetu. Taj izdubljeni korenčić kupusa u novembarsko veče uz naše priče i smeh i ritual koji smo uspostavili i održavali kao i rođendane, krsnu slavu ili neko važno slavlje. Mama bi provirivala i grdila ga za te korenčiće i govorila kako će nam pozliti, boleće nas stomak i slične stvari, ali on je nije ozbiljno shvatao i govorio joj: To je samo kupus.

Punio je izdubljene rupe solju i ređao glavice u bure, a mi smo uživali u svakom trenutku tog dana. Tajna je bila u tome što to nije bila svakodnevica. To je bilo nešto što se dešavalo jednom godišnje i što nas je on uključio u taj događaj od početka do kraja. I sve vreme objašnjavao, zašto to radi i zašto tako treba. Mi smo grickali korenčiće, dodavali glavice kupusa i pričali sa njim. Kako smo provei dan, šta je bilo u školi ili slušali ono što je on imao da nam kaže. Ulazili smo u kuću ponekad i smrznuti, i mama nam je sipala topli čaj, pipala ledene ruke i gunđala: ”Još će se i prehladiti zbog kupusa” Ali mi nismo marili za njenu pretnju, osećali smo se kao da smo obavili važan posao. I spavali bismo tu noć, kao bebe. Nikada nas nije zaboleo stomak od tolikih korenčića, i nikada se nismo prehladili u toj šupi, ma koliko hladan bio novembar.

Mnogo godina kasnije kada sam se udala, setila sam se da u novembru treba da stavim kupus za zimu. Muž i ja smo imali kuću i zgodni podrum i bilo je grehota ne ukiseliti kupus. On je malo oklevao, nije nikad do tad to radio, ali ja sam samouvereno rekla da ja to znam. I da, uspeo nam je! Samo, falilo mi je društvo. Moje korenčiće niko nije grickao. I niko mi taj dan nije kupio tri nara, za sreću.

Danas, stvarno dosta godina kasnije, ja imam svoj male grickače kupusa. Na žalost, ne troje. Dve devojčice, ali meni je i dva srećan broj.

I danas kada vidim kako ljudi sve rade nekako s mukom i mrzovoljom, shvatam tatinu lekciju. Sve može da bude praznik. I sve može da donese radost. Zavisi samo kako rešiš da ga odradiš. Sam i neraspoložen, ili sa svojim najdražima, uz osmeh smireno i da od toga napraviš događaj.

Danas, u sve što radim uključujem svoju decu. Ne samo da mi pomognu, i ne samo da nauče kako se to nešto radi. Nego da bismo bili zajedno. Da se družimo i pričamo i smejemo. Možda i svađamo, nema veze, i to mora po nekad, i to je komunikacija. Jer, sve je bolje od ćutanja i otuđenosti. I svaki trenutak je dragoceniji ako se podeli sa nekim.

Možda je tajna opšte zlovolje upravo u tome što ne umemo da se radujemo sitnicama. Što mislimo da je praznik nešto sa puno hrane, pića, sa svečanim haljinama, alkoholom i taštinom. A, u stvari, praznik može da bude bilo koji dan, ako smo tako rešili, ako je naša radost zarazna, ako su naše reči lekovite, a postupci blagi.

Juče, kada sam se čula sa svojim roditeljima i kada mi je tata rekao da stavlja kupus, uhvatila me nostalgija. Došlo mi da lepo odem kod njih, uzmem stoličicu, dodajem mu kupus i čekam da mi na dlan stavi korenčić. Ali, nisam… Čekala sam moje dve devojčice da dođu iz škole i da im postavim ručak, praznični ručak. Iako nije bilo nikakvog zvaničnog praznika. I, iako ni ručak nije bio nešto baš posebno, ali soba je bila topla, ja sam imala najveći osmeh na svetu i znala sam da će osetiti tu atmosferu i znati da je dan poseban…

Ponekad, za praznik su potrebna samo tri nara. Ili šaka kupusnih korenčića. A, uvek, baš uvek su preduslov dobra volja i malo radosti…

Izvor: Detinjarije.com