Tatina lekcija o kiselom kupusu i lepoti života

Danas kada vidim kako ljudi sve rade nekako s mukom i mrzovoljom, shvatam tatinu lekciju. Sve može da bude praznik. I sve može da donese radost.

Punio je izdubljene rupe solju i ređao glavice u bure, a mi smo uživali u svakom trenutku tog dana. Tajna je bila u tome što to nije bila svakodnevica. To je bilo nešto što se dešavalo jednom godišnje i što nas je on uključio u taj događaj od početka do kraja. I sve vreme objašnjavao, zašto to radi i zašto tako treba. Mi smo grickali korenčiće, dodavali glavice kupusa i pričali sa njim. Kako smo provei dan, šta je bilo u školi ili slušali ono što je on imao da nam kaže. Ulazili smo u kuću ponekad i smrznuti, i mama nam je sipala topli čaj, pipala ledene ruke i gunđala: ”Još će se i prehladiti zbog kupusa” Ali mi nismo marili za njenu pretnju, osećali smo se kao da smo obavili važan posao. I spavali bismo tu noć, kao bebe. Nikada nas nije zaboleo stomak od tolikih korenčića, i nikada se nismo prehladili u toj šupi, ma koliko hladan bio novembar.

Mnogo godina kasnije kada sam se udala, setila sam se da u novembru treba da stavim kupus za zimu. Muž i ja smo imali kuću i zgodni podrum i bilo je grehota ne ukiseliti kupus. On je malo oklevao, nije nikad do tad to radio, ali ja sam samouvereno rekla da ja to znam. I da, uspeo nam je! Samo, falilo mi je društvo. Moje korenčiće niko nije grickao. I niko mi taj dan nije kupio tri nara, za sreću.

Danas, stvarno dosta godina kasnije, ja imam svoj male grickače kupusa. Na žalost, ne troje. Dve devojčice, ali meni je i dva srećan broj.

I danas kada vidim kako ljudi sve rade nekako s mukom i mrzovoljom, shvatam tatinu lekciju. Sve može da bude praznik. I sve može da donese radost. Zavisi samo kako rešiš da ga odradiš. Sam i neraspoložen, ili sa svojim najdražima, uz osmeh smireno i da od toga napraviš događaj.

Danas, u sve što radim uključujem svoju decu. Ne samo da mi pomognu, i ne samo da nauče kako se to nešto radi. Nego da bismo bili zajedno. Da se družimo i pričamo i smejemo. Možda i svađamo, nema veze, i to mora po nekad, i to je komunikacija. Jer, sve je bolje od ćutanja i otuđenosti. I svaki trenutak je dragoceniji ako se podeli sa nekim.

Možda je tajna opšte zlovolje upravo u tome što ne umemo da se radujemo sitnicama. Što mislimo da je praznik nešto sa puno hrane, pića, sa svečanim haljinama, alkoholom i taštinom. A, u stvari, praznik može da bude bilo koji dan, ako smo tako rešili, ako je naša radost zarazna, ako su naše reči lekovite, a postupci blagi.

Juče, kada sam se čula sa svojim roditeljima i kada mi je tata rekao da stavlja kupus, uhvatila me nostalgija. Došlo mi da lepo odem kod njih, uzmem stoličicu, dodajem mu kupus i čekam da mi na dlan stavi korenčić. Ali, nisam… Čekala sam moje dve devojčice da dođu iz škole i da im postavim ručak, praznični ručak. Iako nije bilo nikakvog zvaničnog praznika. I, iako ni ručak nije bio nešto baš posebno, ali soba je bila topla, ja sam imala najveći osmeh na svetu i znala sam da će osetiti tu atmosferu i znati da je dan poseban…

Ponekad, za praznik su potrebna samo tri nara. Ili šaka kupusnih korenčića. A, uvek, baš uvek su preduslov dobra volja i malo radosti…

Izvor: Detinjarije.com

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: