Porodični život je polagan i zato nije u skladu s vremenom. Manje ili više česte zamene životnog saputnika (životne saputnice) dobri su indikatori da je tiranija trenutka prodrla i u sferu intimnosti. Klasična maksima „dok nas smrt ne rastavi“ sadrži faktički jedan sićušan sigurnosni ventil: čovek može biti slobodan i nanovo se oženiti, odnosno udati ako supružnik umre. U ranijim danima ta alternativa jeste mnogima bila jedina mogućnost. Pa ipak, brak je bio smatran nečim dugotrajnim i, to ne treba zanemariti, nečim polaganim. Indijci, koji uglavnom žive u ugovorenim brakovima i oklevaju da se razvedu, kažu to ovako: „Zapadni brakovi počinju kad je ljubav na tački ključanja, a onda se temperatura spušta sa svakom godinom koja prolazi. Naši brakovi počinju kad se jedva poznajemo, sa osećanjima na razini štednje, ali se onda lagano zagrevaju tokom godina kao i kazan ta tihoj vatri.“
„Brak je pod pritiskom tiranije trenutka, koja zahteva trenutno, instant zadovoljavanje potreba, koja mami stalno novim i napetijim trenucima, i koja dela protiv istorije, povezanosti i trajanja.“
Kao i neki roman, magistarski rad ili neka linearna serija, brak je polagan, linearan i kumulativan; on prolazi kroz različite faze od kojih se svaka temelji na prethodoj. Zajedno se ide kroz „dobre i loše dane“, oba partnera postaju vremenom stariji, razvijaju osobine koje nerviraju ono drugo, oćelave, udebljaju se ili dobiju bore, i povremeno im mora izgledati da je trava na onoj drugoj strani zelenija. Čovek nije u stanju da živi u trenutku zato što misli na onaj sledeći trenutak. Kad se prag za zamenu partnera spusti, jedna od više posledica je da čitava gomila ljudi nikada ne doživi određene faze odnosa između dvoje ljudi. Oni stalno počinju „nanovo“, s novim napadima lupanja srca i nesigurnošću (koja se može videti u razgovorima tipa „a šta si mislio/la kad si rekao/rekla da…“, pre nego što se osećaju relativno „sigurnim jedno u drugo“, kako se to kaže), vremenom dobijaju novu decu, nove stambene kredite, nove svekre i svekrve, tašte i tastove, nove odlaske u IKEA-u, nove svađe oko rutina koje će važiti za Božić i tako dalje. Posmatrano u tom svetlu, serijska monogamija je jedan od najboljih primera tendencije našeg života da na smeni hiljaduleća stoji na mestu voljno besomučnom brzinom. Čovek se svaki put vraća unazad na „start“, a sazrevanje ostaje reč nedoživljenog sadržaja.
Brak je pod pritiskom tiranije trenutka, koja zahteva trenutno, instant zadovoljavanje potreba, koja mami stalno novim i napetijim trenucima, i koja dela protiv istorije, povezanosti i trajanja. Pritisak dolazi i spolja i iznutra. I dok su razvodi jedna posledica toga, druga posledica novog radnog života je to da porodični život postaje kategorija ostatka ili neka vrsta skladišta rezervnog vremena, koja se puni ili prazni zavisno od toga kakve su druge aktivnosti. Uobičajen način da se to kaže, jeste da je „porodica postala stavka za svođenje računa“ – unutar terminologije koja je verna tendenciji da se tržišnoekonomski način razmišljanja primeni svuda, pa i onde gde on u stvari i ne pripada. Pošto je porodica „ispražnjena od funkcija“ (žalopojka sociologa tokom najmanje 30 godina), sve je teže unutar tog novog načina razmišljanja videti šta da se učini s njom. Jedna od glavnih aktivnosti mnogih roditelja je, što se i moglo očekivati, organizacija vremenske stiske: Ti danas voziš X na čas violine, a ja uzimam Y iz vrtića. Ako ti za vikend povedeš oboje u vikendicu tako da ja mogu da radim, ja ću ih odvesti kod mojih roditelja sledeće nedelje. Možeš li ti večeras da ostaneš kod kuće, da ja mogu da odem na sastanak? Ako bih ja sutra mogla da odem rano na posao, da li bi ti to mogao da uradiš prekosutra? Time porodični život biva tejloriziran – on dobija karakter proizvodne trake – dok radni život paralelno postaje fleksibilniji i bogatiji izazovima raznih vrsta.
„Porodični život postaje kategorija ostatka ili neka vrsta skladišta rezervnog vremena, koja se puni ili prazni zavisno od toga kakve su druge aktivnosti. Uobičajen način da se to kaže, jeste da je „porodica postala stavka za svođenje računa““
Ta vrsta pregovora se može obavljati na uzorno demokratske načine (što je ipak napredak u odnosu na čistu konkurenciju – prelazi se iz oštre borbe na tržištu u kompromise politike, da tako kažem), ali nije lako uneti neki dublji smisao u jednu zajednicu u kojoj je saldiranje svakodnevnog vremenskog budžeta postalo jedan od glavnih sastojaka. Valjda ne postoji ni jedna socijalna arena u kojoj su duge perspektive i polagano vreme važniji nego što je to u porodičnom životu, i on zato i jeste izložen velikom pritisku spolja u našem vremenu. To znaju mnogi poslodavci u okvirima naše privrede. Zato više vole da zapošljavaju ljude bez porodičnih obaveza, koji su spremni da rade manje-više dan i noć ako se to zatraži od njih. Možda će im dati i mobilni telefon sa plaćenom pretplatom i neograničenom potrošnjom impulsa, tako da mogu da ih pozovu u osam ujutro u nedelju da bi im rekli da se bace na posao.
Logika trenutka pogađa delove porodičnog života, i ona je u direktnom sukobu sa logikom porodice. Naime, porodični život ne zahteva ni nešto posebno mnogo rada ni nešto posebno mnogo kapitala, ali zato zahteva mnogo vremena. Parodija je govoriti o „kvalitetnom vremenu“ koje se provodi sa decom, i pod podrazumevati da zauzeti otac i/ili zauzeta majka provode po četvrt sata sa decom na izuzetno visokom nivou između programa za decu na televiziji i vremena za leganje. Nije lako naći životni ritam u kome osobenost porodičnog života – polaganost, organski razvoj, poverenje – dobijaju priliku da procvatu u punoj meri, kada to treba da se učini u vremenu u kome se i muškarci i žene u punoj meri uključuju u napeto i zahtevno tržište rada, dok razlika između rada i slobodnog vremena u sve većoj meri biva izbrisana, a uloge polova istovremeno postaju nejasne i sporne (niko više ne zna šta to znači biti dobar muškarac i dobra žena – to svako ponaosob mora definisati nanovo i nanovo).
„Parodija je govoriti o „kvalitetnom vremenu“ koje se provodi sa decom, i pod podrazumevati da zauzeti otac i/ili zauzeta majka provode po četvrt sata sa decom na izuzetno visokom nivou između programa za decu na televiziji i vremena za leganje.“
To nisu nešto posebno originalna razmatranja. Međutim, porodica kao oblik života ima i druge probleme prouzrokovane tiranijom trenutka, i ja ću se pozabaviti njima.
Prvi problem je povezan sa prenošenjem znanja. On ne pogađa samo roditelje, već i nastavnike svih vrsta. Kada se kultura menja besnom brzinom, po mnogima tako brzo da gubi kontakt sa tlom, onda nije lako videti šta novi naraštaj treba da nauči od prethodnog. Znanje roditelja ne biva bez daljeg shvaćeno kao relevantno. Šta neko ko je rođen četrdesetih godina može da nauči o računarima i njihovoj upotrebi nekoga ko je rođen sedamdesetih? Šta može jedan starac u četrdesetim godinama da ispriča jednom petnaestogodišnjaku o izazovima multietničkog društva? I šta u stvari mama i tata znaju o tome koliko je važno stići do Dalekog Istoka i Latinske Amerike pre nego što se počnu studije, ili zašto ćerka mora prijateljici da pošalje nekoliko SMS poruka na sat da ne bi ostala socijalno izolovana, ili koliko je glupo verovati da politika može da izmeni bilo šta? Što su promene brže i dublje, utoliko problematičnije postaje prenošenje kulture između naraštaja ili, viđeno iz drugog ugla, utoliko deca i mladi postaju mnogo slobodniji da oblikuju sopstvene vrednosti i sopstveni sadržaj života. Trajnosti i kontinuitet gube, spontanost i inovacija pobeđuju. Da li je to dobro ili loše zavisi naravno od sadržaja. Samo ljudi koji nemaju neki svoj sistem vrednosti ii su zaboravili da razmišljaju, veruju da su inovacije bez izuzetka dobre. I gasne komore su u jednom trenutku bile inovacija.
Kult mladosti je prouzrokovan tiranijom trenutka. Drugi problem, povezan sa prethodnim, tiče se ekstremnog obožavanja mladosti u našem vremenu. U skoro svim drugim društvima sem modernog, sazrevanje, odrasla faza života pa čak i starost uživaju visok status. Tek kao odrastao muškarac ili odrasla žena sa sopstvenom decom, postignutom karijerom u produktivnom radu i sigurnim identitetom, čovek stiče poziciju u društvu, i tek onda drugi slušaju šta govori. Nasuprot tome, u modernom svetu koji je lagano izrastao u drugoj polovini dvadesetog veka, postala je vrlina održati se što duže mladim. (…)
Brisanje granica je pogodilo sve druge faze života sem faze mladosti, koja se širi u oba smera. Sedmogodišnjacima se natura jako seksualizirana pop muzika i pritisak mode koji pripadaju pubertetu, a ljudi u četrdesetim istovremeno čuju skoro sa svih strana da je lepo ako ostanu mladi i kul još neko vreme.(…)
U našoj civilizaciji su kult mladosti i prenošenje znanja dva od najozbiljnijih simptoma tiranije trenutka. Jedna kultura koja ne poštuje sazrevanje i starenje, nema nikakvu predstavu o tome odakle dolazi, pa zato ne može ni da nasluti kamo ide.
Odlomak iz knjige „Tiranija trenutka“ Tomasa Hilana Eriksena (Biblioteka XX vek, 2003)
