Uspostavljanje nezavisnosti u drugoj godini

Pojava nezavisnosti početkom druge godine predstavlja veliki stres za bebu koja je do tada sebe doživljavala kao deo roditelja, pre svega majke ili osobe koja je čuva. Ovaj period sigurno nije jednostavan ni za roditelje

Druga godina je period Ispitivanja granica. Nije u pitanju razmaženost već potreba za redom i disciplinom. Deca intuitivno znaju da su im granice potrebne.

Vremenom beba počinje da spoznaje da je samostalno biće. Ako se ova promena dogodi naglo, može da uplaši i roditelje jer će pomisliti da su negde pogrešili ili da postoji neki problem jer nisu videli kod druge dece takve reakcije. To je zbog toga što se uspostavljanje nezavisnosti ne dešava uvek naglo i dramatično. Kako je ovo bitan znak sazrevanja treba ga prihvatiti na pozitivan način jer ukazuje na napredak deteta.

Za roditelje je ovo naporan period jer se dete menja, nije više umiljato već često agresivno i to će se ispoljavati u narednom periodu u intervalima, sve dok ne pređe u narednu razvojnu fazu. To se odnosi i na mirne i poslušne bebe kojima je čak mnogo teže da prođu fazu uspostavljanja nezavisnosti.

Roditelji to shvataju isuviše lično. Većina roditelja pokušaje deteta da se dokaže shvata isuviše lično što dovodi do velikog stresa. Želju deteta da nešto uradi samo često doživljavaju kao pojavu “negativizma”, što dodatno diže tenziju u ovom periodu. Bes i tvrdoglavost su sastavni deo procesa učenja deteta o sebi i svojim sposobnostima. Da bi shvatilo pravila koja roditelji nameću, kao i posledice njihovog kršenja, dete mora stalno da ispituje granice, te tako ovladava sopstvenim ponašanjem. Saznanje o tome šta može svojim telom a šta rečima i gestovima, i kako to utiče na okruženje, bebu vodi postepeno ka nezavisnosti.

Ogromna želja za učenjem. Kada nauči da stoji i da hoda suočava se sa novim ograničenjem, gravitacijom, jer nije dovoljno stabilna, ne može da hoda dovoljno brzo, pravi nagle pokrete pa često pada. Bez obzira što roditelji sada često govore da stane, da je dosta, sigurno neće stati jer je želja za učenjem, kod jednogodišnjeg deteta, ogromna.

Poistovećivanje nezavisnosti sa razmaženošću. Koliko god žele da im dete što pre prohoda i progovori, roditelje sticanje nezavisnosti njihovog mališana plaši jer misle da će ga razmaziti. To je zato što se nezavisnost poistovećuje sa razmaženošću. Međutim, ispitivanje granica nije razmaženost već potreba za redom i disciplinom. Razmažena deca su ona koja ne znaju gde su granice, ne znaju da ih odrede prema sebi i drugima, što je zbunjujuće i zastrašujuće. Svojim “razmaženim” ponašanjem traže postavljanje granica jer intuitivno znaju da su im potrebne. Ovoj deci će pomoći disciplina ali to neće smanjiti u potpunosti normalan stepen uznemirenosti koju imaju sva deca u drugoj godini.

Ovaj proces učenja nije ni malo jednostavan i zato je detetu potrebna podrška odraslih. Za njega je veliki zadatak da nauči da kontroliše svoje telo i nagone, da upravlja sobom unutar poznatih granica svog doma i obdaništa i u odnosu prema bliskim osobama, a uloga odraslih je da mu u tome pomognu.

Tekst: Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut

Izvor: www.antistresvodic.rs

Podeli tekst: