Vaskršnji dnevnik moje porodice

Kao što neke porodice ljubomorno i ponosno čuvaju uspomenu na svoje znamenite pretke i prenose priču o njima sa kolena na koleno, neke čuvaju nakit, srebrninu i vredne portrete, nama koji nemamo ni jedno od nabrojanih ne preostaje ništa sem naše pravoslavne vere i tradicije. Mi ljubomorno čuvamo svoje velike radosti –praznike i trudimo se da celokupna atmosfera bude baš prava praznična…

Piše: Jasmina Jovanović

U našoj maloj porodici priprema za najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs, počinje sa početkom vaskršnjeg posta, celih sedam nedelja pre Vaskrsa. Deca su naravno isključena iz posta jer je naš sveštenik tako dozvolio tj. blagoslovio. Poslednje nedelje posta koju nazivaju još i Strašnom ili Strasnom, zbog strašnih događaja koji slede, mi se ipak radujemo jer znamo da je sve te strašne događaje pobedilo Vaskrsenje Hristovo. U toku te nedelje već krećemo da nabavljamo namirnice za praznik i za svečanu gozbu koju pažljivo pripremamo – ne želim da sačekamo navalu na namirnice i gužve u redovima. U toku te nedelje obavimo i veliko spremanje kuće. To je jedino spremanje koje mi ne pada teško. Mora biti da je, sem Vaskrsa koji nam predstoji, po sredi i poistovećivanje sa konačnim dolaskom proleća, prirodom koja se budi i radošću koja je u u to vreme zarazna. U stvari, u to vreme mi ništa nije teško.

Na veliki četvrtak uveče pravoslavni hramovi služe večernju službu uoči strašnog, Velikog petka. Obično na tu službu ne idemo jer je u pitanju radni dan, ali zato sutradan na dan Hristovog raspeća kada svi imamo slobodan dan, obavezno idemo na opelo Hristu. U našem hramu služba počinje u pet sati posle podne. Veliki petak je dan žalosti za pravoslavne hrišćane, ne peva se, ne sluša muzika, svi su u žalosti. Toliko je veliki praznik da se ništa ne radi, čak se i ne kuva ručak. Tog dana, koji je strogi dan posta, dozvoljeno je jesti samo hleb i vodu, sve dok se nakon službe uveče ne iznese Plaštanica-platno u koje je nakon skidanja sa krsta uvijeno telo raspetog Hrista. Naravno deca nisu uključena u ovako strogi post. Mi na Veliki petak čak ni jaja ne farbamo. Taj radosni posao ostavljamo za subotu. Pola Srbije baš na taj dan farba jaja, ali naravno niko ne greši. U toku cele strašne sedmice je dozvoljeno farbati jaja. Stara poslovica kaže: “Sto sela – sto običaja”. Nas su naučili da se na Veliki petak ne dira, ne jede i ne oblači ništa crveno, zbog crvene i nevino prolivene krvi Isusove, pa samim tim ni jaja ne farbamo jer prvo jaje, Čuvarkuća, mora biti crveno. Tek nakon iznošenja plaštanice i završetka službe, mi odrasli jedemo naš posni obrok na vodi. Kažu da pri prolasku ispod Plaštanice koju sveštenik drži na ulasku u hram, ko pomisli dobru želju – ostvaruje mu se. Mi smo se i uverili u to. Naša prva pomišljena želja sada ima osam godina i provlači se sa nama ispod Plaštanice, svake godine. Njeno ima je Teodora – ili u prevodu dar od Boga.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana

Tagovi :farbanje jaja, Hristos vaskrse, Jasmina Jovanović, običaji, tradicija, uskrs, uskršnji običaji, Vaskrs

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: PORODICA

1 komentar.

Marijana · 8. 04. 2015 · Reply · Citiraj

“Čak i najstroži poslodavci zatvore svoje firme da bi ovaj dan proveli sa svojim porodicama.”
Mog drugara gazda pitao pred prosli Uskrs, “Je li, ti bese nisi nesto religiozan?” 🙂