Da se roditelji razlikuju po svom stavu u razgovoru sa nastavnikom – prepoznala je iz svog iskustva profesorka srpskog jezika Biljana Vasić, o čemu je i pisala.
Iako je istakla da „nastavnik u takvom razgovoru mora biti apsolutni profesionalac, onaj koji govori istinu“ smatra da je veoma važno pre svega da prepozna prirodu roditelja i njegov odnos prema detetu, njegovu moguću reakciju jer pogrešan pristup može dovesti do kolapsa u komunikaciji.
„Svaka zamerka koju nastavnik ispostavlja na račun deteta tokom razgovora sa roditeljem je u očima tog roditelja još veća i gora nego što ona to u stvari jeste. Roditelj je često doživljava kao lični poraz, teško se suočava sa tim, iako to možda trenutno ne izgleda tako.“
Kroz dugogodišnje iskustvo profesorka Vasić zaključila je sledeće – postoji nekoliko vrsta roditelja na individualnom razgovoru sa nastavnikom u školi:
Roditelj zaštitnik – uvek misli da je njegovo dete nejako i nezaštićeno, previše opterećeno. Traži izgovor, priča koliko svi u kući rade sa detetom, kakve žrtve podnose. Smatra da je škola u njegovo vreme bila lakša, a vremena sigurnija i bolja. Problem svog deteta doživljava kao ličnu nemoć.
Nepoljuljani roditelj – počinje razgovor rečenicom: ja sam roditelj koji…a onda sledi glorifikacija ličnih kvaliteta i znanja. U suočavanju sa problemom ostaje hladan i distanciran. On čini sve pravilno, obavešten je, prati savremene tokove i literaturu, gradivo i rad nastavnika i nije mu jasno šta se dešava. Grešku vidi samo u sistemu, ne u sebi, ne u detetu. Teško pristaje da usvoji sugestiju, savete ne sluša, traži način da ode kući sa krunom koju je sebi postavio na glavu.
Roditelj drugar – ništa ne shvata ozbiljno, pa to su deca, eh, kakav je on bio, pa šta mu fali. On sa detetom sve radi na dobrovoljnoj bazi, dogovor kuću gradi, nema kazne ni prisile, sve će na kraju biti dobro, samo nek je dete živo i zdravo. Nabraja sve poznate i nepoznate koji su u školi imali neki problem, pa su izrasli u ljude. Sa detetom se zdravi sa „baci pet“, zna sve njegove drugare, tajne koje prepričavaju…Problem mu se mora predočiti kao hladan tuš, inače neće ništa razumeti, pa i tada će otići kući da se dohvati lakoće sa kojom je došao.
Zabrinuti roditelj – sve doživljava tragično, mali problem mu je kraj sveta, već vidi svoje dete kako prosi po ulici. Najmanji talas ga poljulja kao roditelja, ima osećaj da u svemu greši, traži oslonac i utehu. Nekad je ovakav nastup samo odraz pasivno agresivnog nastupa sa željom da se zaštiti i dobije utehu umesto kritike, ali nekad je stvarno iskren. Zahteva mnogo strpljenja.
Roditelj kivan na ceo svet – postoji u diskursu: sve sam mu dao, a on meni tako, sad ću ga polomiti. Probleme preuveličava i oseća kao napad na sopstveno poštenje i čast, porodicu i društvo u celini. On daje sve i očekuje sve. Vaspitava činom ličnog stradanja. Ne priznaje ni psihologiju ni pedagoške metode jer je to ono što je upropastilo ovaj svet. Kazna je zakon.
Roditelj sa opravdanjima – dete nije krivo, verovatno je prevareno, povodljivo je, veruje svima i u tome greši, inače ono samo ne bi nikad. Za problem uvek ima opravdanje, bez obzira koliko je besmisleno. Potpuno veruje u to. Kriva su uvek druga deca, nastavnik, ili dete nije razumelo. Ovaj roditelj je spreman da ide od plača do najcrnjih optužbi na račun drugih, samo da opravdanje dobije na težini. Činjenice ne prihvata, relativizuje ih: ma, nije to baš tako bilo, zove drugare iz odeljenja i druge roditelje da proverava validnost tih činjenica, pravi svoju verziju događaja.
Roditelj „znaš li ti ko sam ja“ – greška deteta možda postoji, problem je možda prisutan, ali ne želi tuđu istinu. On ima svoju, a to je apsolutna nedodirljivost. Ukoliko se insistira na tome da je dete zaista nešto pogrešilo, to je samo zato što mu drugi zavide. Dete je dobro samim tim što je njegovo.
Roditelj u svom svetu – sasluša šta mu se ima reći, ali nastavlja iznoseći lične probleme. Ispriča sve što ga muči, i zdravstveno, i profesionalno, i emotivno, i socijalno. Bez neprekidnog insistiranja da dete postoji, ovaj roditelj ode kući rasterećen, misleći kako je problem rešen jer ne može on, tako ugrožen, biti odgovoran za bilo šta.
Nemoćni roditelj – na svaku činjenicu odgovara sa: ja stvarno ne znam šta ću sa njim, sve sam pokušao. A onda sledi nabrajanje šta se sve uradilo i kako, ali je dete imuno i neosetljivo, pa tera po svom. Drugim rečima, on je sjajan roditelj, a dete je loše. Ne zna i ne razume zašto je to tako.
Pravi roditelj – sasluša, suoči se, bez obzira koliko je teško. Nekad je besan, nekad plačan, nekad bez teksta, nekad posramljen. Ali uvek spreman da traži rešenje, ono adekvatno. Ne beži od lične krivice, ne preti ni detetu, ni školi. Zna da je problem tu, da se mora dodatno angažovati i ne beži od toga.
Redakcija portala
