„Trudnoću sam vodila privatno, kod lekara koji je radio i u GAK Narodnom frontu. Do samog porođaja moja trudnoća je bila uredna.
U 23:00h, 16. 10. u 40. nedelji počinju jezivi bolovi, ali vodenjak nije pukao. Do 4h ujutru sam uspela da istrpim bolove i tada krenem u porodilište. Dolazimo u Narodni front, gde me doktorka samo pregleda i kaže: „Otvoreni ste dva prsta, ali nama je pukla vodovodna cev i primamo samo hitne slucajeve, a vi to niste. Za koje porodilište hoćete da vam dam uput?“
Zamolim je da mi da uput za porodilište Dragiše Mišović, ona se kiselo nasmeje i kaže: „Za to vam treba veza, ajde birajte – Višegradska ili da se vratite u Zemunsku.“ Zgranuta time da za državno porodilište treba veza i uplašena biram Višegradsku, jer je na 5 minuta kolima od Fronta. Pokušavam da dobijem doktora koji mi je vodio trudnoću, ali on se nije javio i nije mi preostalo ništa nego da se uputim ka drugom porodilištu.
U Višegradskoj počinje pakao. Sestra na prijemu iznervirana jer, eto, došla sam tu, a ne negde drugde. Dok sam se oblacila u bolnicku spavaćicu, počinje da viče: „Pozuri, ja neću da te čekam celu noć.“ Očiju punih suza penjem se do sale za porođaj.
U međuvremenu je brat našao jaku vezu koja je pozvala dežurnog lekara i rekla da ne sme ništa da mi fali i da vode računa kako se prema meni ponašaju. Od tog trenutka su mi babice nameštale jastuk, načelnica svakih sat vremena dolazila da obilazi i u 11:00 se rodio dečak dugacak 51 cm i 3 700g težak.
Na odeljenju su mi sestre menjale postaljinu, davale lekove protiv bolova kada god sam ja to tražila jer, naravno, znale su da imam vezu. U porodilištu mi je pedijatar rekao da je beba super i otišli smo kući.
Nije mi objasnio dijagnozu koju je napisao u otpusnoj listi, ni skrenuo pažnju na istu. Nakon dva meseca mog insistiranja da proverim kakva je to dijagnoza, shvatam da moj sin ima ozbiljnih problema sa stopalima i mišićima. Naravno, i to je ustanovljeno na privatnoj klinici, jer se u državnoj termin čekao 3 meseca, a i doktorka pedijatar u Domu zdravlja je procenila da je beba super i da je to verovatno pogrešna dijagnoza.
Godinu dana nošenja longete i 3 puta nedeljno privatnog fizijatra je uspelo to da koriguje, ali da nisam iz radoznalosti otišla privatno, moj sin bi morao na operaciju stopala.
Naravno, ništa od ovih terapija nisam mogla da dobijem državno, jer nije dovoljno težak slučaj za to, ima i gorih.
Iskreno se nadam da će se ovaj sistem promeniti, jer je sramno da bez ikakve veze prođes na porođaju užasno, da ako nemaš dovoljno para za privatne lekare dođeš u situaciju da svoje dete gledas na operacionom stolu.
Nadam se da se ovo neće ponoviti nijednoj mami.
mama Teodora
Izvor: Yumama
