Zaposlene majke odgajaju uspešnu i odgovornu decu

U svom najnovijem bestseleru “David i Golijat: Gubitnici, neprilagođeni i umeće borbe Giganata” Malkom Gledvel govori o vezi između porodičnih prihoda i uspešnog roditeljstva. Pre nego što sam pročitao knjigu,  mislio sam da autor želi da objasni kako su veće šanse da u porodici vlada sklad i ravnoteža ukoliko prihodi u domaćinstvu rastu. Jednostavnije rečeno, što više novca u kući, to će i roditelji biti bolji, a deci će biti lakše. Međutim, prevario sam se.

Gledvel, zapravo, tvrdi da je odnos između porodičnih prihoda i roditeljstva “kriva obrnutog slova U” (pogledajte grafikon ispod) i objašnjava kako savršeni balans ne postoji. Lako je shvatiti zašto siromašni roditelji nisu ujedno i najbolji roditelji, jer bez dovoljno novca, na žalost, nisu u mogućnosti da zadovolje osnovne potrebe deteta.Ipak, u čemu je onda problem sa bogatim roditeljima? Mada oni svojoj deci mogu da priušte brojne pogodnosti, često su previše okrenuti sebi ili su usredsređeni na karijeru, posao, kancelariju. Samim tim, mališanima ne pružaju dovoljno ljubavi, pažnje i ostalih stvari koje ne mogu da se kupe parama. Prosečna plata u Americi iznosi 26.695 dolara. Pod pretpostavkom da je Gledvelova procena tačna, i ako može da se o ovoj temi govori kroz formule i matematiku, potrebno je da oba roditelja rade kako bi se ispunili “uslovi” uspešnog roditeljstva.

Kakva majka takva ćerka 

Sa tezom možda neće da se slože pristalice zastarele ideje, po kojoj je jedna od suštinskih uloga majki da ostanu kod kuće i vode brigu o deci. Međutim, majkama je i te kako potrebno da rade. Primer je nova studija Poslovne škole na Hardvardu, u kojoj se navode višestruki i dugoročni pozitivni uticaji na decu ukoliko su im majke zaposlene.

U studiji koju je predvodila profesorka Ketlin L. Mekgin učestvovalo je više od 50,000 odraslih osoba iz 24 razvijene zemlje sveta, počev od 2002. godine do danas. Statistika ukazuje na to da su ćerke zaposlenih majki, u poređenju sa onima čije su majke domaćice, više i duže usmerene ka školovanju i fakultetskom obrazovanju, i da imaju veće izglede da kasnije dobiju dobar posao.Što se tiče finansija, ćerke zaposlenih majki u Americi zarađuju oko 5,200 dolara više od ćerki majki koje ne rade. Osim toga, sinovi zaposlenih žena češće učestvuju u obavljanju kućnih poslova, provode više vremena brinući se o detetu, i češće se žene devojkama koje su takođe zaposlene. Studija je otkrila da “sinovi zaposlenih žena provode sedam i po sati više nedeljno vodeći računa o detetu i 25 minuta više u pospremanju kuće”.

Postoje dva razloga za to. Prvi je da rodni stereotipi nisu toliko (ili uopšte) izraženi u porodici u kojoj žena radi, a drugi da zaposlene majke ćerkama pružaju uzor sa kojim nabolje mogu da se poistovete. Deca često posmatraju svoje roditelje kako bi naučili kako treba da se ponašaju, u kojim aktivnostima da učestvuju, u šta da veruju. Uz zaposlenu mamu koja donosi novac u kuću i uz to obavlja kućne obaveze, sinovi i ćerke uviđaju koliko je zastarela ideja podele uloga i poslova na muške i ženske.Ćerke zaposlenih majki mogu direktno da se upoznaju sa čitavim spektrom mogućnosti koje su dostupne ženama. Shodno tome, mogu lakše da naprave izbor i budu žene kakve žele, umesto da budu žene kakve se od njih očekuje.Uticaj pozitivnog uzora važi i kada su muška deca u pitanju.Naravno, postoje očekivanja da će dečaci jednog dana biti ti koji će hraniti porodicu. Ali, ako im je majka zaposlena u prilici su da nauče kako je neophodno da svi učestvuju u kućnim poslovima – ne samo mama. Na taj način briga o domaćinstvu za njih postaje zajednička odgovornost, a ne samo obaveza žena.

 
Zaposlene majke dobar su uzor i sinovima

Mekgin ipak ne zanemaruje prednosti majki koje su domaćice i tvrdi da materinstvo zaposlenih žena nikako nije moralno superiorno u odnosu na one koje brinu o kući. Po njenim rečima: “Nije ključno pitanje da li je dobro ili loše za žene da rade, već je važno da žene imaju izbor”. Zastareli koncept, naime, bazira se na tome da majke moraju da ostanu kod kuće. Nije u pitanju šta žele ili ne žele. U principu, Mekgin veruje da deca mogu u dovoljnoj meri da steknu prave vrednosti i ne usvoje stereotipe prema rodnim podelama čak i ako njihove majke ne rade.

Ona zaključuje da deca majki domaćica koja imaju prijatelje čije majke rade, “stiču približno iste benefite”. Važno je istaći da tvrdnje Mekginove i Gledvela govore o uzajamnoj, a ne uzročno-posledičnoj vezi. Porodice gde oba roditelja rade mogu lakše da maksimalizuju potencijal roditeljstva u poređenju sa porodicama kod kojih to nije slučaj.

Pritom, majka koja se opredeli da radi ne mora nužno da odgoji finansijski uspešnu ćerku ili sina koji je više posvećen deci i porodici. Imajući u vidu da je roditeljstvo veoma kompleksno, uz veliki broj stvari koje su individualne i promenljive, vrlo je moguće (mada ne i verovatno), da su najbolji roditelji oni gde je mama domaćica.

Najvažniji deo studije, kako Mekgin objašnjava, je da porodica sa zaposlenom mamom nudi “niz alternativa o tome šta je prikladno ponašanje za dečake i devojčice, kao i da takve alternative nisu ograničene striktnim rodnim stereotipima”.