Piše: Toni Parsons
Boks je blagotvoran.
Bilo da vam je petnaest ili pedeset, posle osnovne obuke neophodne za boks — postupka koji Džojs Kerol Outs naziva „fantastičnim potčinjavanjem samog sebe“ — bićete telesno daleko čvršći nego ikada.
Ne možete boksovati a da ne očvrsnete, kao što ne možete plivati a da se ne pokvasite. Ne možete ni u šta udarati tri minuta — u vreću, u krušku, u fokusere, a svakako ne u drugo ljudsko biće — bez dobrog kardiovaskularnog stanja. Ništa ne podstiče srce, ne ubrzava krv i ne otčepljuje vene kao boks.
Ne možete ni primiti jak udarac u stomak ako dole nosite mekani pivski jastuk. Boks poznaje bezbrojne varijante trbušnjaka i trenirajući boks radićete na stomačnim mišićima koliko biste i na jogi ili pilatesu. Boks ubija pivski stomak i budi trbušne mišiće.
Boksu se morate posvetiti, ne možete boksovati kad vam dođe. Boks nije skijanje ili ronjenje, nije nešto čime se možete baviti jednom godišnje na odmoru. Boks nije čak ni kao fudbal ili tenis — ne možete se baviti boksom povremeno u parku kad je sunčan dan. Boks, čak i na amaterskom, rekreacionom nivou, iziskuje predanost, disciplinu i izdržljivost.
A evo zbog čega je boks poseban — telesna čvrstina je samo početak. U boksu je zapravo najvažnija mentalna čvrstina. Zato što boks umiruje. Uči nas kontroli. Leči nam glavu. Boks rađa poštovanje — prema drugima i prema sebi. Dvorane za boks često privlače neobuzdane dečake, rđave momke, agresivne ljude — ali svi oni nauče, verovatno na prvom času, da jednostavno ne mogu da boksuju bez samokontrole.
Kad bi u školi učili boks, sve ovo — gojaznost, zavisnost od pornića, nervozni noževi — nestalo bi preko noći.
Boks menja čoveka.
Kada bi se boks učio u školama, promenio bi svet.
Šta može da spase oštećenu decu interneta? Svaki stariji naraštaj očajava zbog mlađeg pokolenja. No, u ovo gojazno, pornografijom zasićeno digitalno doba, taj očaj nije neosnovan.
Današnji mladi su osuđeni na propast — goje se od brze hrane i godina sedenja, oglupeli su od pištavih smartfona, seksualnost im je uškopljena i iskrivljena od stalnog priliva tvrdih pornića. Šta ih može spasti? Samo boks.
Samo od boksa mogu da očvrsnu, samo boks može da ih vrati u telesni svet, samo boks može da ih podseti da imaju telo, glavu i srce, i samo boks može da ih ulepša i obezbedi im devojku.
Ta jadna beskorisna deca! Navodno su povezanija sa svetom od bilo kog naraštaja u ljudskoj istoriji, a beznadežno su nepovezana sa svetom mišića i krvi. Mladi ne nose noževe jer su opaki. Nose noževe jer su slabići, jer se plaše, jer su prestravljeni. Zato što ne boksuju. Kad bi u školi učili boks, sve ovo — gojaznost, zavisnost od pornića, nervozni noževi — nestalo bi preko noći.
Boks se nekada učio u britanskim državnim školama. Uprkos uvreženom mišljenju, nikad nije zabranjen, nego je samo odumro otprilike u vreme prvog albuma Bitlsa.
Boks nikad nije zabranjen u britanskim školama uprkos velikim naporima lekara i laburističke poslanice po imenu Edit Samerskil čija je kampanja protiv boksa imala veliku podršku, ali je za nekoliko glasova izgubila u Donjem domu. Možda se glasalo protiv Edit Samerskil, ali duh vremena bio je uz nju. Vremena su se menjala. Sećanja na rat su bledela. Obavezna vojna služba je ukinuta. Muževne vrline izlazile su iz mode. Mnogi su verovali da je boks u školama zaostavština nasilne prošlosti.
Šta se dešava kada dete boksuje? Debeli klinci smršaju. Siledžije se nauče skrušenosti. Devojčice steknu moć. Slabići ojačaju. Plašljivci steknu hrabrost. Neobuzdani se nauče samokontroli. Bolešljivi očvrsnu. A svi nauče da u boksu nema mesta besu.
Boks je prestao da se uči u školama 1962. godine. Iako Ministarstvo prosvete ne određuje koji sportovi treba da se podučavaju u okviru nacionalnih programa, ako je neki dečak želeo da uči boks posle 1962, morao je da se učlani u bokserski klub. Zbog toga su boks učili samo dečaci koji su već naklonjeni sportu, agresivni i neustrašivi — oni kojima je boks najmanje potreban. „Škole mogu da ponude nastavu boksa ako žele“, rekla je predstavnica za javnost Ministarstva prosvete kući BBC, „ali, naravno, moraju da vode računa o bezbednosti. Mi načelno smatramo da je najbolje učiti boks u klubovima, od kvalifikovanih trenera.“
To je bio opšti stav — boks je jednostavno suviše nasilan za školu. Ta predrasuda poriče iz slike boksa kao sporta siledžija. Romanopisac i amaterski bokser Džordž Garet osporio je tu sliku: „Mnogi dobri i iskusni bokseri postali su blagi i dobri ljudi. Oni po navici borbenost ostavljaju za ring.“
Ovo je zlatno doba britanskog boksa. Profesionalni boks imao je svetskog prvaka Karla Froča, amaterski boks blistao je na Olimpijskim igrama u Londonu, a klubovi Amaterske bokserske asocijacije Engleske cvetaju. No, isključenjem iz škola boks je postao mali sport — a trebalo bi da je najveći. Boks je borilačka veština Zapada, usađen je u našu kulturu kao kung fu u kinesku, karate i džudo u japansku ili taekvondo u korejsku. Nema ničeg ezoteričnog u poznavanju samoodbrane.
Pre nekoliko godina škole u Bromliju uvele su boks u nastavu fizičkog vaspitanja pod nadzorom ABAE. Iako su treninzi bili beskontaktni — učenici i učenice su trenirali, ali nisu sparingovali — svi su se preobrazili. Uvek je tako!
Šta se dešava kada dete boksuje? Debeli klinci smršaju. Siledžije se nauče skrušenosti. Devojčice steknu moć. Slabići ojačaju. Plašljivci steknu hrabrost. Neobuzdani se nauče samokontroli. Bolešljivi očvrsnu.
A svi nauče da u boksu nema mesta besu.
