Zašto japanska deca ne znaju za havariju u Fukušimi

“Kad napune pet-šest godina, deca već postaju obaveza koju roditelji treba valjano da „obavljaju“. Biti roditelj za Japanca srednje klase pre svega predstavlja dužnost.”

Obaveza „ispravnih“ roditelja sastoji se u tome da odgoje zdravu decu i da ih koliko god mogu poguraju prema stvaranju karijere. Iz tog razloga, majke kao prvo, šalju decu u dzjuke, gde ona po nekoliko sati dnevno provode u neprekidnom bubanju. Kao drugo, non-stop proveravaju domaće zadatke i drže govorancije o važnosti sticanja obrazovanja, uz to ili grdeći dete ili (u najboljem slučaju) pohvalivši ga za postignut uspeh.

Pročitajte i: Zašto japanska deca sama šetaju gradom

Što se očeva tiče – njihova je obaveza da obezbede porodici sigurne prihode da bi se platile sve te poskupe škole dodatnog obrazovanja, a potom i fakulteti. Radna nedelja je udešena tako da otac gotovo nikad nije tu – većina izlazi iz kuće pre dece a vraća se oko 10–11 uveče. Vikend provode u horizontali i stoga u vaspitanju i obrazovanju potomaka i ne učestvuju. A kada dete završi fakultet i počne da radi u nekoj dobrostojećoj firmi, roditelji mogu da odahnu i kažu: obavili smo svoju dužnost.

“Razgovor sa detetom kao sa sebi ravnim praktično ne postoji: roditelji veoma retko dele probleme sa decom i još ređe od dece traže podršku, kako fizičku tako i psihološku.”

Razgovor sa detetom kao sa sebi ravnim praktično ne postoji: roditelji veoma retko dele probleme sa decom i još ređe od dece traže podršku, kako fizičku tako i psihološku. Sretao sam mnogo devojaka koje do svojih dvadesetih nisu naučile ni krompir da oljušte. Većina dece ne zna gde i šta rade njihovi roditelji, da ne govorimo o tome kako se osećaju. A raspodela poput one u mojoj kući, gde su deca sposobna da sama sebi skuvaju supu i obrišu podove, i gde su već navikla da slušaju oca kako im se žali svaki put kad ima previše posla – verovatno se u Japanu može naći samo u selu.

“Većina dece ne zna gde i šta rade njihovi roditelji, da ne govorimo o tome kako se osećaju.”

Ovakav odnos prema detetu formirao se tokom sto i kusur godina japanske modernizacije. U XIX veku decu je vaspitavalo celo selo, budući da su u to vreme bile zastupljene noćne posete muškarcima kojima su dolazile susetke (tzv. jobaji) pa nije bilo uvek jasno čije je koje dete. Po gradovima su postojale dobro uređene male zajednice, zbijene u trgovačkim ulicama, pa su manje-više i decu vaspitavale udruženo. U oba slučaja socijalizacija deteta se bazirala na tzv. sekentej: bukvalno – „tvoje telo u zajednici“, drugim rečima – ono što drugi vide. Svi su uvek bili svima pred očima, od dece se očekivalo isto što i od odraslih i s njima se razgovaralo ravnopravno. Deca kao takva nisu ni postojala – ona su bila samo mali ljudi.

Roditeljska linija počela sa radom

Dnevnici puni dobrih ocena

25 pokazatelja da ste mama koja čuva sama

Majčinstvo u 20/30/40-im: Jasmina Jovanović

Švajcarska: Nepoštovanje vaspitača i nastavnika dostiglo vrhunac

Vrištanje, guranje, neposlušnost – sve više dece je zločesto, lenjo i razmaženo. Problem je u roditeljima. Jedan vrtić u blizini Lucerna provodi jutro u šumi, tema puževi. Odjednom jedan dečak...

Ima svega dve godine, a s roditeljima je prepešačio 483 kilometra

U danima kada se mlade mame oporavljaju od porođaja, Šenon je stala na noge lagane i dala se u planinarenje. I nije išla sama, ona i njen muž Blejk, strastveni...

Detinjstvo u Indiji: Mali-veliki ljudi

Indija je ogromna zemlja velikih kontrasta, u kojoj odrasta skoro 400 miliona dece, što je naveća dečija populacija na svetu. Tradicionalno indijsko roditeljstvo...

Deca Bušmani: Mali gospodari pustinje

Bušmani ili narod San, kako sami sebe nazivaju, su drevno društvo lovaca i sakupljača iz Južne Afike. Njihov dom je u nepreglednim prostranstvima pustinje Kalahari. Savremeni genetičari smatraju da oni...