Čini mi se da je danas biti roditelj puno veći izazov nego pre jer između ostalog postoji jedno društveno očekivanje o tome što znači biti dobar roditelj koje tu ulogu stavlja u područje nemogućih misija.
Težnja ka savršenstvu
Roditeljima s kojima radim već na prvom susretu kažem da će kao roditelji mnogo grešiti i da je to u biti super. Svi se bojimo grešaka i sve više postoji strah od toga da nekim svojim postupcima roditelji mogu traumatizovati dete.
Međutim, tu se radi o roditeljima kojima je stalo, koji brinu o detetu i koji čine uobičajene greške koje se mogu popraviti iskrenim „izvini“ i otvorenom i ličnom komunikacijom. Osim što dete na taj način uči da se izvini i prizna da je pogrešilo, polako se razbija i ta idealna slika roditelja u dečjim očima kao osobe bez mane koja sve zna i može. Roditelji su takođe ljudi, nisu savršeni, greše i razvijaju se. Čak je i cilj da uvek učimo iz svojih grešaka idealističan i nerealan.
Podređivanje i žrtvovanje za dete
Sasvim je u redu da i kao roditelji imate svoje rituale u kojima deci nije dozvoljeno da učestvuju. Sasvim je u redu reći ‘pusti me na miru, sad pijem kafu i ne želim da se igram sa tobom. Možemo kad završim’. Pitanje je samo kako ćete to reći. Ako to kažete mirno, normalnim tonom i bojom glasa koju imate, i pritom priznajete detetu njegovu želju i pristajete na mogućnost da se na vas naljuti, onda je sasvim u redu reći da ne želite sada da ispunite tu želju.
Ispunjavanje svih detetovih želja i podređivanje svog vremena njemu ne samo da vas iscrpljuje i čini i nezadovoljnim, već ne ostvaruje ni svoju izvornu nameru. Deca imaju nove želje i sve više ih je i zaista je nemoguće da uvek budu srećna i zadovoljna. A pri tome deca nemaju model od kojeg mogu naučiti kako brinuti o sebi i zauzeti se za svoje želje i potrebe.
