Kada se to desi, taj molekul počne da jurca naokolo i pokušava da otme elektron od drugih molekula. Tako nastala gužva zapravo je sam oksidacioni proces, lanac događaja koji napada ćelije i, kao što ćemo videti u devetom poglavlju, pokreće upale, što dovodi do stvaranja novih slobodnih radikala. Oksidacija je po mnogo čemu nužno zlo koje prati pokušaje organizma da vrši reakcije i održava ukupnu ravnotežu. Slobodni radikali su neophodni svim živim organizmima: osim što predstavljaju normalan proizvod ključnih bioloških procesa, koristi ih i naš imunosistem (granulociti i makrofagi) za ubijanje bakterija, a takođe delom učestvuju u obradi ćelijskih signala za mnoge normalne ćelijske funkcije.
„Slobodni radikali su neophodni svim živim organizmima: osim što predstavljaju normalan proizvod ključnih bioloških procesa, koristi ih i naš imunosistem (granulociti i makrofagi) za ubijanje bakterija“
Ali ako je proces oksidacije preteran, što dovodi do viška slobodnih radikala, mogu se pojaviti problemi. Kao što upala podstiče proces izlečenja ali može da postane i opasno hronična, isto važi i za oksidaciju. Pošto oksidovana tkiva, ćelije, proteini i DNK koje su slobodni radikali oštetili ne mogu normalno da funkcionišu, mnogi naučnici su pretpostavili da nekontrolisana oksidacija u organizmu dovodi do mnoštva opasnosti po zdravlje, od bora i sporog metabolizma, preko gojaznosti, srčanih oboljenja pa do raka, demencije i drugih bolesti i znakova starenja. Ako poverujemo industriji zdrave hrane i dodataka ishrani, antioksidansi su blagodat modernog vremena. Sve dok reč antioksidans nije postala normalna u svakodnevnom govoru, zahvaljujući čitavoj industriji sredstava protiv starenja bilo je teško ubediti ljude u korisnost voća i povrća, ali sada možemo pripisati mnoge koristi po zdravlje njihovim antioksidacionim sastojcima koji će nas štititi od oksidacionog stresa.
Nije čudo što naš organizam ima svoje načine da obuzdava slobodne radikale. U njemu postoji mnoštvo enzima koji mogu da neutrališu slobodne radikale, a među njima glutationsku reduktazu, glutationsku peroksidazu, katalazu i superoksid-dismutazu, kao i materije poput bilirubina i mokraćne kiseline. Vitamini koje lako dobijamo ishranom, kao vitamini A, C i E, takođe mogu da pomognu u tome. Oni se ponašaju kao dobročinitelji i rado daju elektrone slobodnim radikalima, što prekida oksidacionu lančanu reakciju i sprečava štetu koju bi inače mogli da nanesu.
Pa šta se onda dešava kada unesemo suviše antioksidansa pomoću vitaminskih preparata i drugih stvari koje našem telu zapravo nisu potrebne? Da li to može na neki način da poremeti ravnotežu u organizmu između stvaranja slobodnih radikala koji napadaju loše ćelije, od kojih neke mogu biti i kancerozne, i obuzdavanja i neutralisanja slobodnih radikala koji bi mogli da se otmu kontroli? Ako poremetite tu osetljivu ravnotežu, blokiraćete fiziološki proces i poremetićete sistem koji još nismo u potpunosti shvatili. Možda upravo zato, i posle mnoštva naučnih radova, dokazi u korist uzimanja vitamina ne podržavaju toliku famu.
Ako pogledate sva naučna ispitivanja vitamina koja su vršena na više od hiljadu ljudi u poslednje dve decenije, skoro svuda je pokazan povećan rizik od raka. Neki od tih rezultata bili su statistički značajni, a neki nisu. Pokazalo se da telo rado stvara slobodne radikale koji će napadati loše ćelije, uključujući i one kancerozne. Ako blokirate taj mehanizam uzimanjem previše vitamina, naročito onih koji se reklamiraju kao antioksidansi, blokirate prirodnu sposobnost kontrole unutar svog organizma. Blokirate fiziološki proces. Remetite sistem koji još ne razumemo u potpunosti.
Piše: Dr Dejvid B. Agas
(odlomak iz knjige „Život bez bolesti“, Vulkan izdavaštvo, 2014. Tekst prenet uz dozvolu izdavača. Naslov i oprema redakcijski.)
