Zašto nećemo da pojedemo Gicku

Piše: Jasmina Jovanović

Život na selu oduvek je pružao mogućnost da se odgaji neka od životinja koje ljudi koriste za ishranu, i da se time i finansijski uštedi i da se dobije zdravo meso životnije koju domaćin zna kako je hranio. Zanemaruje se činjenica koliko je tu uloženog truda i vremena, jer čovek je stvoren da radi.

I kao dete koje je raspuste provodilo na selu imala sam problem da jedem meso životinje sa kojom sam se igrala. Svaka koka ili prase su imali ime i svoje navike. Očekivalo se da će me to proći kad porastem. Ali, avaj!

Jedna od ne tako davnih scena dogodila se kada je trebalo od domaćih koka atletičarki odvojiti petlove i eliminisati ih kao one koji ne nose jaja a traže hranu i stalno se tuku. Ne znam kako, ali od dvadeset malih pilića bilo je čak trinaest petlova. Morali su da se skinu sa hrane… Muž i ja tri dana odlagali, patili, vajkali se pa rešili – to je to. Moramo. Krenuli mi tako pokunjeni na taj krvavi zadatak, a za nama trči naša starija ćerka i viče -Nemojte Belka, plakaće njegova sestra! Nemojte ni Krivu Krestu, ni Pegicu ni Pirgavog… dobro ajde Šojića možete on je najgori, sve ih muči i tuče. Mi se jadni zgledamo, gutamo knedlu i pazimo da ne pokažemo da smo je čuli. A čuli smo je, i srce nam se cepa.

Dovučemo se nekako do kokošinjca, ali ustuknemo. Ja vidim da nema od tog posla ništa, odem u kuću i nađem neki vinjak, ko zna od kada, donesem dve čašice. Moj muž zgranut, kaže -Pa, otkad mi to pijemo? Ne pijemo, odgovaram ja, ovo je samo da prebolimo naše petliće…

Ostatak dana se trudim da zaboravim. Dete je poslato u komšiluk, posao je obavljen. Tada smo rešili da više nemamo posla sa takvim stvarima. Ponekad uzmemo one tovne piliće, hranimo ih dva meseca, krijemo ih od dece i lepo pozovemo komšiluk da obavi taj mučan posao, strpamo ih u zamrzivač. I pravimo se da smo ih kupili u nekoj radnji.

Mala je bila naša starija ćerka kada smo posledni put imali odraslu krmaču koju smo zvali Bela. Naravno, bila je bledo roze, nije mogla biti stvarno bela. Teodora je, kada bi je neko pitao koga više voli – mamu ili tatu, odgovarala: -Sve volim, i mamu i tatu i dedu i gudu Belu!! -Dakle u njenoj detinjoj glavici, mi smo svi bili jedna velika srećna porodica… Srce nam je cepala svojim izjavama.

Kada je Bela dobila devet malih prasića, njenoj sreći nije bilo kraja. A ni malim prasićima ništa bolje od naše ćerke nije moglo da se dogodi. Znala je satima da se igra sa njima i češka ih dok ih sve ne uspava. Muž i ja smo već razmišljali da li nam je potrebna stručna pomoć psihologa da ovo prebolimo. Zavuku se oni tako u svinjac, a ona dođe do ograde terase svinjca i samo kaže: -Gde steee?

A oni, svi kao jedan skoče, dotrčavaju i penju se jedan na drugog da što pre dođu na red za češkanje. Malo je reći da smo odlepili, ovako senzitivni, kada smo isprodavali prasiće. Na našu sreću Teodora je dobila mačku i prebolela prasiće.

I tu je bio kraj, rešili smo, jestive životnje ovde više nećemo gajiti.

Prošle su tako godine, bez trzavica i patnje za životinjama, sve dok pre par nedelja jedan naš rođak, veliki poljoprivrednik, nije došao kod nas, i šokiran pitao zašto ne gajimo ništa od stoke kad imamo tako lepo sređen svinjac i kokošinjac?

Mi smo mucajući i jedva nalazeći reči objasnili. Čovek nas je pogledao bledo, u fazonu, ništa slično nisam čuo. Baš ste naivni. A onda, i on birajući reči rekao: -Sad su deca velika. A hrana nikad skuplja. Uozbiljite se i nabavite neke životinje.

Ipak nismo ga poslušali. Niti smo to planirali. Ali…