Zašto nećemo da pojedemo Gicku

Prošlo je nekoliko dana dok nam nije priredio iznenađenje, u vidu malog slatkog prasenceta u traktorskoj prikolici. Dok nije krenuo da ga iznosi i unosi u naše dvorište, i objašnjava nam. -Neću, vala da im prodam po toj ceni, pa makar sve podelio za džaba! Dokle će da omalovažavaju srpskog seljaka? Ej, ti! Sad se setili da uvoze svinje a mi možemo da se lepo besimo o prvu gredu!

– Izvinte, vi deco, što ja gunđam… Ja vama doneo poklon, a ovamo gunđam li gunđam. Evo, i kofu hrane sam vam doneo dok ne uđete u štos. Da zapatite lepo svinje, ali da ne prodajete ovim… ovim derikožama! Nego samo koliko vama treba za trošak!

Mi, jadni u šoku. Ni da beknemo, ni hvala da kažemo. Deca skiče od sreće, maze malo izbezumljeno prase i već pregovaraju oko imena. Šarenoj gici na pegice nije lako odabrati ime. Ali, dok smo se mi opasuljili šta se dešava oko nas, ona je već postala Gicka!!!

Sutra, moj muž je videvši količinu ljubavi kojom obasipamo Gicku, zabranio pristup nama ženama kod nje. I rekao, da je bolje da je zovemo Šnicla. Naše ćerke briznule u plač. Čitav dan traje revolucija. Ne pričaju sa nama. I da, one su postale vegetarijanci. (Nema veze što su sutradan jele musaku…sa mesom. Niko ih nije sutradan podsetio da su vegetarijanci…)

I tako. Život piše romane. Kao da mi nije bilo dovoljno problema i pre nego što smo dobili Gicku. Jedva smo se nekako izmirili i dogovorili da je nećemo pojesti. A šta ćemo sa njom, ne zna se. I tako dok je moj muž nama govorio da smo preterale, i da mnogo pažnje pridajemo jednom prasetu, i da će poludeti od načina na koji pričamo o Gicki, došao je jednom i dok smo sedeli tik pored obora i gledali je kako veselo pase i grokće na septembarskom suncu rekao: -Znaš, srećna nam je Gicka. Čitao sam na internetu da kada joj je repić uvijen da je srećna, a kada je opružen, i na nizbrdo onda joj nešto fali.

Pogledala sam ga zabezeknuto. Mislim, dovoljno je čudno što pijemo kafu na panjićima pored obora u kome je svinja, ali da on gleda na internetu pokazatelje sreće ili depresije kod praseta?! E, to je to! Mi nismo za ovo.

Jedini je problem što hrana za Gicku uopšte nije jeftina. Mislim, nisam ja Džordž Kluni da mi prase bude kućni ljubimac. (A, nije ni moj muž. Namigujem)

Ne znam, šta nam je činiti. Pojma nemam kako da rešimo ovu situaciju. Muž je rešio da zove svog rođaka i da mu lepo vrati poklon, ali to i nije neki plan. Ili neće pristati ili će nas proglasiti za ćaknute.

Ali, dok mozgamo šta nam je činiti, Gicka nam se raduje kad nas vidi, lepo skiči od sreće kad joj deca priđu da je češkaju. A mi, i dalje pravo s posla trčimo da je vidimo, i pijemo kafu pored obora…

Posle neka mi neko kaže da je lepo živeti na selu. Ma, jeste…ali toliko toga muči jadnog seljaka…