Zašto sam prestao da vršim abortuse? (dr Stojan Adašević)

Jednog dana, mislim da sam već bio mlad specijalista, sreo me je jedan poznanik i, pošto smo išli u istom smeru, usput smo se raspričali. Na njegovo pitanje da li radim abortuse, ponosno sam odgovorio: „Kako da ne! I to u lokalnoj anesteziji, tako da je žena svesna, ja sa njom pričam a ona i ne primeti (ako sam dobro dao anesteziju) da sam već uradio abortus, i biva prijatno iznenađena kad joj kažem da je gotovo, a ona tek očekuje početak“. Na to me je on pitao da li znam da su to živa bića, da ja ubijam život ljudskog stvora? Sa podsmehom sam mu rekao „Ma hajte, molim vas, kakve gluposti! To su neformirane mase!“

Vreme je teklo, javljala su se nova naučna dostignuća i pojavio se i ultrazvuk sa svojom dijagnostikom. Počeo sam da ga obilno koristim i da se u njemu usavršavam. Doneo mi je puno iznenađenja. Video sam plod, rad njegovog srca, njegove pokrete, otvaranje usta. Kod starijih plodova zapažao sam i pojavu sisanja palca, a onda, pošto je dijagnoza trudnoće bila postavljena, ta žena je po njenom zahtevu, išla u salu za abortuse – takozvanu kiretanu – da bi se izvršilo utrobno čedomorstvo. Ruka koja se do malopre kretala posle toga je često puta ležala na instrument-stolu, nepokretna, mrtva, palac koji je plod do malopre sisao – bio je tu, ali mrtav. Počeo sam da razmišljam, pa ovo je ipak živo, ima usta, sisa palac, kreće se. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se sve vidi na ultrazvuku, a posle evo, to isto ljudsko biće leži u komadima na instrument-stolu ili su njegovi izvesni delovi u tegli vakum aparata.

„Počeo sam da razmišljam, pa ovo je ipak živo, ima usta, sisa palac, kreće se. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se sve vidi na ultrazvuku.“

Jedanput se desilo da je trebalo da izvršim utrobno čedomorstvo, a da je jedan član tog para bio moj bliski rod. Samouvereno sam seo i počeo da radim, otvorio grlić i zgrabio kleštima prvo na šta sam naišao i izvukao ruku. Bacio sam je na instrument-sto i gle, živac ruke pao je na deo koprese polivene jodom. Jod je nadraživao živac i ruka je počela da se trza. Normalan efekat koji smo puno puta na vežbama iz fiziologije radili sa žabama i njihovim živcima, kada smo pručavali fiziologiju mišića i živaca. Pošto se ovo vrlo retko dešava, a meni se ovo desilo samo jedanput, rekoh sestri: „Pazi, trza se kao živčano-mišićni preparat“. Sestra odgovori: „Ju, kao da je živo“. Uđoh ponovo u matericu i zgrabih nešto i sad izvukoh nogu. Rekoh u sebi: „Pazi, da ti sada nervus išijatikus ne padne na jod, pa da ti se sad i noga ne trza. „Pažljivo ja spustih nogu na sasvim drugi kraj, ali neka iznenadna buka – pad nekog gvozdenog predmeta u susednoj sobi me trže, te se noga izvi – odlete i živac pade na jod. Noga se trza. Sada, sav napet, opsovah, jer mi se to prvi put desilo u mojoj praksi (a bila je u to vreme već vrlo bogata) i rekoh poluglasno: „Sada još samo fali da izvučem srce koje kuca“. Uđoh kleštima zgrabih i … stvarno, ja izvukoh i bacih na kompresu srce koje je kucalo. Stadoh sa radom, odjedanput shvatih da je to ubistvo, jer sam do malopre na ultrazvuku video to živo srce kako kuca, ruku i nogu kako se miču, dok su još bili svi u jednom komadu. Ne znam kako sam izgledao, ali odjedanput sam čuo glas sestre: „Doktore, šta je sa vama, je li Vam loše?! Da li da zovem nekog dugog da završi?“ Trgoh se. U sebi se pomolih Bogu i rekoh: „Bože, vadi me sada iz onog u šta sam upao.“ Počeh ponovo da radim i bez ikakvih komplikacija završih ono što naš naivni narod zove „čišćenje“.

Od tog doba, počela su moja razmišljanja i shvatanja da bez obzira što ne radim privatno, što ne radim direktno za novac, ipak sam izvršilac ubistva, i to ne samo dželat nego i sudija koji to odobrava i presuđuje… Pravdao sam se pred sobom, da sam samo stručnjak – vojnik snajperista koji kao u ratu puca i ubija iz principa – za ideju, a ne plaćeni ubica, privatni ilegalni aborter, koji ubija za novac. Slaba vajda.