Neko od roditelja, možda, tako i čeka strašni dan kada se deca vrate iz škole sa surovim pitanjem: „I što si nas uopšte i rađala ako čak ne možeš ni tablet da kupiš svakome od nas?“
Ovih dana sam razmišljala o materijalnim problemima porodice sa više dece. Ne o onim, često izmišljenim, strahovima da „nećeš uspeti sve da nahraniš“, već o prefinjenijim iskušenjima koja očekuju porodicu kada starija deca malo porastu i počnu bolno da doživljavaju odsustvo „ekstra spravica“ kojima mogu biti napunjene torbe drugova iz razreda.
Neko od roditelja, možda, tako i čeka strašni dan kada se deca vrate iz škole sa surovim pitanjem: „I što si nas uopšte i rađala ako čak ne možeš ni tablet da kupiš svakome od nas?“ Ili: „Čak ni drugove ne mogu da pozovem! Svi imaju svoju sobu, a mi samo svoje krevete, i to dečije!“ Ili će nesrećni potomci sa taktom oćutati, ali će osećanje sopstvene nedovoljne vrednosti i oštećenosti neizostavno ispuniti njihove duše svim mogućim „kompleksima“.
Iskreno govoreći, ja sam takođe i sama već nekoliko puta videla takve situacije u praksi. Nakupila mi se gomila misli i pokušala bih da izložim deo njih.
Sa jedne strane, majke sa više dece izuzetno nervira „popularna psihologija“.
Svi već znaju za krizu sedam godina (tačnije, krizu početka škole) i adolescentsku krizu. Znaju da u školskom uzrastu raste uticaj vršnjaka i učitelja na dete, a da se u adolescentskom peiodu generalno događa ponovna procena sopstvenih vrednosti i autoriteta, kao i da se,pre svega, autoritet roditelja podvrgava kritici.
Tako da je, teorijski gledano, verovatnoća da se od deteta čuje nešto poput: „Ali ja i nisam tražio tri brata, bolje je da imam svoju sobu!“ – veoma velika.
“Ako roditelji ne liče na srećne ljude, tinejdžer pokušava da definiše uzroke tome i možda zaključi da je stvar u materijalnim problemima, oni su u krajnjoj liniji, najupadljiviji.”
U praksi je, istina, sve malo složenije. U jednom trenutku će dete zaista početi da usmerava kritički pogled na roditelje, da bi ih dobrano testiralo. Ali ne isključivo prema kriterijumu materijalnog uspeha!
Bledo se sećam svog odrastanja i čini mi se da je glavni tinejdžerski kriterijum po kome procenjuje – postojanje „sreće“ (mirne radosti) njegovih roditelja kao i pravednosti. Tinejdžer se priprema za život u kome očekuje sreću i pravdu, sve što mu je potrebno da zna o roditeljima je: „A da li su oni našli sreću? Jel’ ima smisla da se ugledam na njih ili ne?“
Ako roditelji ne liče na srećne ljude, tinejdžer pokušava da definiše uzroke tome i možda zaključi da je stvar u materijalnim problemima, oni su u krajnjoj liniji, najupadljiviji.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Problem današnjih roditelja je što brkaju dečja prava sa privilegijama
Piše: Nikolina Milosavljević U svom radu sa klijentima često sam nailazila na situaciju da roditelji ne znaju šta je ono na šta dete ima pravo, a šta je ono što...
Dezorganizovani atačment: Kada dete nauči da svet nije bezbedno mesto
Kada dete ima sigurnu privrženost, roditelj ili staratelj mu obezbeđuje sigurnu bazu za istraživanje spoljašnjeg sveta, nakon kojeg uvek može da se vrati ‘’kući’’. Međutim, ako je roditelj nepredvidiv, ili...
Školarci sve češće pate od anksioznosti i paničnih poremećaja
Panični poremećaji i socijalna anksioznost sve češći su problemi među decom školskog uzrasta. Prema podacima iz prakse, ove pojave najučestalije su među adolescentima, ali se često dešavaju i kod dece...
Kada detetu dati kašiku, a kada šrafilicu?
Iz knjige: „Samostalno dete ili kako da postanete „LENjA“ MAMA“, Ana Bikova Kada detetu dati kašiku? Kada pokaže interesovanje za nju. Kada se pruža da je uzme ili čak pokušava...
1 komentar.