On će tražiti ljubav među roditeljima, radost, mir, i – ako ne nađe, misliće da je problem u nedostatku novca, i zaista će onda slediti pitanje: „Zašto ste nas rađali?“
Posebno se može očekivati sličan ishod ukoliko i sami roditelji imaju naviku da na sav glas jadikuju o materijalnim teškoćama i spisku finansijski neostvarivih maštanja.
Međutim, isto tako u drugoj porodici drugi tinejdžer vidi koren porodičnih problema u tatinom poslu ili maminoj uspešnoj karijeri – tako da se ne možemo osigurati u svim varijantama.
Osim da živiš, čuvajući radost… A to nije lako.
Što se tiče „kompleksa“ o kojima retko ko da nije čuo… Meni se čini da je na početku potrebno snaći se sa sopstvenim kompleksima.
„Najbolje je pre svega da se sam otac ozbiljno preispita da nema on sam komplekse jer nema „dobar“ auto ili još nešto slično.“
Ako novopečeni otac ozbiljno razmišlja šta da učini da u budućnosti njegova deca ne budu iskompleksirana zbog odsustva ajfona, najbolje je pre svega da se sam otac ozbiljno preispita da nema on sam komplekse jer nema „dobar“ auto ili još nešto slično.
Samo postavljanje pitanja: „Šta da učinim da dete ne bi patilo zbog nedostatka ovog ili onog“, govori o tome da su upravo roditelji zbog ovog ili onog nedovoljno spokojni.
Ako mama i tata nemaju osećanje nezadovoljstva zbog manjka finansija sa željom da celom svetu dokažu svoje neverovatno materijalno blagostanje – onda i deca imaju mnogo šansi da se ne fiksiraju isuviše u budućem životu na materijalna pitanja.
Generalno gledano, ne možemo pripisati „pravo na siromaštvo“ isključivo porodicama sa više dece.
Daleko da svaki jedinac u porodici ide u školu u zlatu i svili. Isto tako i roditelji sa „malo dece“ dele dečiju odeću među rodbinom i susedima u ulazu, a nove stvari kupuju na rasprodajama. I niko nije umro zbog toga.
