I još nešto: takozvani vrhunski stručnjaci sve češće pokazuju svoje slabe strane. Uzorni učenici zasenjuju okolinu odličnim ocenama i završnim radovima. Oni svaki ispit briljantno prolaze i idu pravim putem koji ih nepogrešivo vodi ka vrhu; i ubrzo dospevaju do vodećih položaja u društvu i državi. A onda bedno stradaju, ne uspevajući da odgovore na izazove koje im nameće njihova profesija. Ti rukovodeći kadrovi, brižljivo pripremani i pažljivo birani, istaknuti pojedinci, u stanju su da iznenada u potpunosti zakažu u nekoj teškoj situaciji i da mnogo razočaraju one koji su u njih polagali velike nade.
Kako se desilo da se oni od kojih se očekivalo da odgovore na svaki izazov svog poziva u sve većoj meri pokazuju kao nedorasli tim izazovima? Razlog leži u činjenici što su oni doduše naučili da se delotvorno i u najkraćem roku prilagode onom što se od njih traži u školi i na fakultetu, ali nisu naučili da savladaju složene probleme koji iznenada iskrsavaju. Oni koji su uvek bili uspešni i koji nikada nisu u sebe posumnjali, ne znaju kako da se ponašaju u neodređenim i opasnim situacijama. Nisu naučili da rade timski i nisu u stanju da nadahnu svoje saradnike. Oni su savršeno prilagođeni sistemu u kome je sve unapred jasno naznačeno i u kome postoje pravila šta treba činiti. Ali oni nisu u stanju da improvizuju, da se unose u stvari. Njima nedostaje istinska želja da razvijaju svoje talente, spremnost da idu novim putevima i traže nova rešenja. Oni nisu u stanju da budu istinski rukovodioci, mogu samo da izvršavaju propisane obaveze.
„U sve složenijem svetu, više se ne radi samo o dobrom igranju društvenih uloga; radi se o tome da čovek bude ono što jeste. Da bude svestan svojih sposobnosti i da bude u stanju da se povezuje sa drugim ljudima.“
Međutim, takvi ljudi danas su sve manje potrebni. Takođe nisu potrebni ni oni koji gledaju samo sebe i samo o sebi vode računa. Doba sebičnjaka je prošlo.
U sve složenijem svetu, više se ne radi samo o dobrom igranju društvenih uloga; radi se o tome da čovek bude ono što jeste. Da bude svestan svojih sposobnosti i da bude u stanju da se povezuje sa drugim ljudima. Da ne bude učauren u sebe, da stupa u kontakte, da izgrađuje veze sa drugima; danas se od ljudi traži da preskoče sopstvenu senku. Da se naviknu da idu uspravni, a ne da se savijaju; da budu otvoreni za saradnju, a ne da se zatvaraju za druge; da budu spremni da tragaju za novim rešenjima i da ih prihvate kad dolaze od njihovih saradnika. Traži se da stalno povezuju i kombinuju stečene informacije. Traži se svojeglavost, kreativnost, originalno mišljenje i socijalna kompetencija. To su osobine koje danas imaju mnogo veće značenje nego u prošlom veku. Ali to se danas nigde ne uči; i ne može se takođe meriti kroz ocenjivanje. Naše škole nisu pripremljene za stvaranje ovih sposobnosti.
Direktori velikih i globalnih preduzeća odavno su zapazili da se prilikom izbora najdarovitijih kandidata koji dolaze sa visokih škola i fakulteta ne mogu osloniti samo na njihove ocene i diplome. Istina, oni i danas, kao i ranije, traže najbolje diplomce sa Harvarda, Oksforda ili Kembridža, ali pre nego što prime nekog kandidata oni ga prethodno pošalju na jednogodišnji rad u državnu školu, po mogućstvu smeštenu u sirotinjskoj četvrti. U takvoj školi diplomci elitnih fakulteta dobijaju priliku da predaju u odeljenjima u koje se nastavnici jedva usuđuju da uđu. U odeljenjima sa decom kojima je nastava najmanja briga na svetu, decom koja nisu izašla na kraj ni sa sobom, ni sa svojim roditeljima. Ipak, takva su deca u stanju da se zainteresuju kad primete da im neko ozbiljno pristupa. Na taj način, oni koji sebe nazivaju mladim liderima i koji su naučili samo na uspehe upoznaju se sa pravim životom u svim njegovim vidovima, pa i onim neprijatnim. Njihov zadatak jeste da u decu i adolescente koji su odavno izgubili volju za učenjem, ako su je ikada imali, usade polet i nove perspektive. Da stvore timove. Da ih ohrabre da uče. Da u njima probude želju za radom. I da se posle poraza ne povuku sa bojnog polja. Taj program naziva se Teach first i zasniva se na iskustvu, a ne na ocenama.
„Univerzitetska fondacija nemačkog naroda“, institucija zadužena za podršku talentovanim pojedincima, takođe je zapazila da dobre ocene nisu garancija budućeg uspeha u nauci i tehnici. Zbog toga ona sve češće stipendije dodeljuje kandidatima koji su na studijama imali prosečne ocene, ali su, recimo, uspeli da se istaknu na nekom nagradnom takmičenju. Ispostavlja se da se ovi mladi istraživači i amateri bolje razvijaju i uspešnije napreduju od bubalica sa najvišim školskim ocenama. Preduzetnici sve više obraćaju pažnju na socijalne kompetencije kandidata.
„Stipendije se sve češće dodeljuju kandidatima koji su na studijama imali prosečne ocene, ali su, recimo, uspeli da se istaknu na nekom nagradnom takmičenju. Ispostavlja se da se ovi mladi istraživači i amateri bolje razvijaju i uspešnije napreduju od bubalica sa najvišim školskim ocenama.“
Nailazimo i na problem koji još nije postavljen na ovaj način. Naš obrazovni sistem ne pokazuje sklonost samo prema „manje nadarenim“ učenicima. On sve više ometa razvoj takozvanih „nadarenih đaka“. On ne samo da ne odgovara onima „dole“ već više ne odgovara ni onima „gore“. Toga su svesni neki obrazovni eksperti, kao i određeni broj privrednih rukovodilaca. Takođe, sve više političara ukazuje na ove teškoće. Ali oni nemaju plan kako da reformišu postojeći sistem. Istorijski ukorenjene strukture, poput našeg školskog i obrazovnog sistema, sa svim njegovim pravilima, propisima i vladajućim odredbama, vrlo se teško menjaju. Nema nikakve koristi ako besno nasrnemo na njih. Mnogo je bolje da postavimo pitanja, i to prava pitanja, i da se pritom ne zadovoljimo lakim odgovorima. Pre svega, treba dovesti u pitanje ono što je do sada bilo samorazumljivo i što se kao predubeđenje čvrsto usadilo u našu svest: uverenje da „nadarenu“ decu i adolescente treba obavezno odvojiti od ostalih, da bi mogli da „optimalno“ odgovore na zahteve svog talenta.
Dakle, kako stvari stoje sa našim starim shvatanjem darovitosti? Koji njegov deo i dalje ima smisla a koji služi samo tome da se održe stare mere selekcije i strukture preživelog obrazovnog sistema?
Dokle ćemo se pridržavati ideologije darovitosti na kojoj počiva ovaj sistem? I možemo li to i dalje da podnosimo?
