Značaj odrastanja uz životinje

Takvo detinjstvo, takav život želim svojoj deci, život pun radosti, smeha, ispunjen lepim uspomenama i vrednim životnim lekcijama. Odrastati sa životinjama….. za nekog ko ih voli, to je najlepše moguće detinjstvo. I dan danas uživam da provodim vreme sa njima, bez obzira koliko se isprljam i „mirišim“ kao oni. Za…

Odrastati sa životinjama….. za nekog ko ih voli, to je najlepše moguće detinjstvo. I dan danas uživam da provodim vreme sa njima, bez obzira koliko se isprljam i „mirišim“ kao oni. Za mene nema lepšeg opuštanja i odmora nego kada izađem u dvorište, odem među ovce koje su toliko razmažene da se prosto otimaju koja će prva da se mazi ili među četiri psa koji rade potpuno istu stvar.

Ponekad pomislim da bih trebala nekako da obavestim ljude iz grada da postoji mesto gde mogu da dođu i slušaju ovčice kako žvaću hranu ili da maze jaganjce i gledaju ih kako skakuću, da zaborave na sve brige i nervozu među njima. Često razmišljam koliko sam srećna što imam takvu „terapiju“ u sopstvenom dvorištu. Nekad toliko vremena provedem sa njima, da me zabole zubi i vilica od miline i od stiskanja. Ako znate kakav je osećaj držati u rukama ili maziti nešto tako lepo i drago da stiskate vilicu od miline, vi ste srećna osoba.

Još kao dete sam bila drugačija od svojih vršnjaka. Bila sam jedina devojčica koja je htela da pomazi miša kojeg je tata uhvatio u prozoru; jedina devojčica koja nije bežala od dečaka koji su hvatali guštere i plašili druge devojčice već ih je i sama hvatala; jedina koja nije skakala na stolicu kada bi u učionici miš iskočio iz rupe. Nekome se možda čini da je to čudno, ali da budem iskrena, ja bih bila ponosna da imam tako neustašivo dete.

Odrastanje sa životinjama ima i dobre i loše strane – loše u smislu da se vežete za te životinje i problem nastaje kada životinja ugine ili kad već živite na selu, da morate da je prodate ili iskoritite kao izvor hrane. Osnovna stvar koju seoska deca znaju je da su domaće životinje izvor hrane, zato ih gajimo pre svega, ali to ne znači da treba da ih tretiramo loše, da ih gajimo u užasnim uslovima kao na velikim farmama. Osim što ih mazimo jer su nam lepi i slatki, to radimo i da bi olakšali lečenje, jer mnogo je lakše dati injekciju, pomoći oko porođaja ili odžavati higijenu i zdravlje nogu kada je životinja mirna nego kada je plašljiva.

Domaće životinje nisu potpuno bezopasne i deci treba ograničiti pristup njima i ne treba ih puštati da sami ulaze u prostore gde životinje borave, ali potrebna je i odgovarajuća edukacija tj. šta sme, a šta ne sme da se radi u njihovoj blizini kao i to da trebaju imati poštovanja prema njima.

S druge strane imamo kućne ljubimce – kuce, mace, zeke, glodare…

Roditelj treba da pomogne detetu da razume koje obaveze postoje i kako se brine o kućnom ljubimcu, kao i to da oni ne žive toliko dugo kao mi. Neke životinje (npr. glodari) su osetljive i stres može da bude poguban za njih. Dok su mali, deca ne umeju da kontrolišu jačinu stiska ruke, pa nije pametno dopuštati im da diraju sitnije životinjice jer postoje velike šanse da će ih udaviti, dok veće životinje mogu da povrede dete ako se osećaju ugroženim.

Pas je najčešći kućni ljubimac i to sa dobrim razlogom – psi su društvene životinje, naši su pratioci već hiljadama godina i sličniji su nam više nego što mislimo. Psi mogu da osete empatiju, sreću, tugu, a svojstveno im je i zaštitničko ponašanje. Sigurno ste čuli priče o psima koji su spasili decu od neke opasnosti i ima bezbroj primera, ali isto tako ste čuli i za slučajeve kada pas napadne dete. Upoznavanje deteta sa psom je jedan od ključnih momenata u detinjstvu. Veoma je bitno da se to uradi sa psom koji je miran, uravnotežen i stabilan da bi se izbegle neželjene situacije. Ako se upoznavanje obavi pravilno, velike su šanse da će uslediti dugo prijateljstvo.

Već sam spominjala da je životni vek psa kraći od našeg i da detetu koje se veže za životinju to najčešće teško padne, što je potpuno normalno. Suočavanje sa gubitkom drage osobe ili u našem slučaju životinje je neizbežan deo života i ne možete doveka štititi svoje dete od toga. Naučite ga da ceni trenutke koje je provelo sa svojim ljubimcem, da bude zahvalno što je imalo sreću da bude voljeno od strane psa, jer taj pas je izabrao baš njega da mu bude najvažnije biće na svetu. Zato ste vi tu, kao roditelji, da pomognete svojoj deci da razumeju osnovne stvari kroz koje će oni morati da prođu tokom života, da ih pripremite da budu jaki i fizički i psihički, ali i dobri, milosrdni i nežni prema drugima, da postanu pravi ljudi na koje možete da se ponosite.
Nešto o mojim životinjama

Trenutno u mom dvorištu žive četiri psa, 21 ovca, 22 jagnjeta, jedan ovan, dve velike svinje, pet prasića, 16 kokošaka, jedan petao i osam pilića, a u kavezima činčila i zec – skoro svi su razmaženi.
Od četiri psa, imam jednog mužjaka šarplaninca i tri ženke mešanih rasa.

Medo (šarplaninac naravno) je došao u naše dvorište pre oko šest godina, a već tada je bio odrastao pas. Njegov bivši gazda ga je ostavio samog u dvorištu, odselio se i rekao komšiji da ga hrani. Budući da izgleda zastrašujuće niko nije smeo da mu prilazi, pa je tako izgladneo lovio piliće po komšiluku, dok jednog dana nije završio u našem dvorištu prateći Bubicu (tada 11-ogodišnju mešanku) i tu je ostao do danas. Uprkos svom zastrašujućem izgledu, Medo je neverovatno umiljat, miran i zahvalan pas. Njemu je falilo da ga neko mazi, a na njegovu sreću, toga kod nas ima na pretek. Posebno voli kada u dvorište dođu deca – dodatna doza maženja.

Bubica sada ima 17 godina, slabije čuje ali je i dalje aktivan član čopora.

Njena unuka Pepeljuga (stara pet godina) je neobična – počevši od njenog oglašavanja koje zvuči kao da je direktan potomak Čubake, naskakanja na druge dve ženke, mokrenja sa podignutom nogom do činjenice da nikad nije imala štence, iako je imala prilike da se pari (beži i iz dvorišta).

Četvrti član čopora, Beki, mešanka crnog pulina i belog pulija, je sve samo ne običan pas. Nekad ju je teško razlikovati od jaganjaca s kojima voli da provodi vreme i to naročito čim se rode. Za ovčarskog psa mnogo voli da vija ptice i lovi glodare, stalno je u pokretu, mora sve da vidi i prosto je nemoguće otići u baštu bez nje (inače se pripremite za neprestano cviljenje). Pre neki dan nam je čak pomagala da izvadimo krompir. Veoma je pametna, obožava decu i dovoljno je uravnotežena za druženje sa drugim psima.

Jedino mi je žao što ne možemo da držimo i mace, jer ih vesela četvorka ne podnosi.

Ovaca ima dosta i svaka je posebna na svoj način, ali postoji jedna koja je posebnija od ostalih…i zove se Ker (čekajte, postoji dobar razlog za to ime). Od dana kad se rodila, njena mama je odbijala da je hrani pa smo morali da je držimo nekoliko puta dnevno dok se jagnje nasisa i po običaju to jagnje je postalo razmaženo. Jagnje je povezalo naš dolazak sa hranom i samim tim, njena majka postaje samo vunena flašica mleka a ljudi postaju njeni roditelji. Razloga za ime ima nekoliko – išla nam je uz nogu svaki put kad smo među njima, pritrčavala je kad god je pozovemo po imenu, jednom prilikom je pojela komad slanine, mrda repom kad je mazimo, a kada se igram sa Beki pri čemu ona mene „napada“, Ker dotrči i brani me tako što spusti glavu i udara nogom u zemlju, spremna za „protivnapad“.

Same reči ne mogu da opišu pravi doživljaj jednog našeg tipičnog dana. Takvo detinjstvo, takav život želim svojoj deci, život pun radosti, smeha, ispunjen lepim uspomenama i vrednim životnim lekcijama.

Autor teksta i fotografija je Jelena Trkulja

♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥

Ja sam Jelena Trkulja. Živim u malom selu Rastini, koje je smešteno severno od Sombora. U Somboru sam završila gimnaziju 2009. godine i odmah potom upisala biologiju na PMF-u u Novom Sadu. Osnovne studije biologije sam završila 2013. a master studije zoologije 2014. godine. Trenutno sam nezaposlena ali ne i besposlena – zbog punog dvorišta životinja uvek imam obaveza, ali mi ne padaju teško. Od malena provodim mnogo vremena sa životinjama, kako u igri i maženju, tako i u lečenju i asistenciji prilikom jagnjenja. Ne mogu da zamislim život bez njih, a u budućnosti bih volela da radim sa većim brojem vrsta . Moji hobiji su pomalo neobični za prosečne ljude, ali ako pitate biologe, to su sasvim normalne zanimacije, a obuhvataju sakupljanje i pravljenje zbirke kostiju, sakupljanje i analiza gvalica sova i naravno igra sa životinjama.

P.S. Sigurno se pitate šta su gvalice sova? 😉

Objašnjenje:

Gvalice su izbljuvci sove. Kad sova ulovi plen, npr. glodara, guta ga celog, a pošto dlaku i kosti ne može da svari izbacuje ih u obliku tih gvalica. U suštini to su kompresovane kosti i dlaka. Oblik zavisi od oblika želuca i specifičan je za vrstu – neke su sive, neke bele ili crne.

Izvor: Mommy hasn’t got a clue

Podeli tekst: