Znate klince s kojima se u školi niko ne druži? Ja sam bio jedan od njih

Deca su surova i to nije uopšte nepoznanica. Sve će da urade da budu u centru pažnje i da budu voljena u društvu.

Piše: Milorad Milovanović

Nikad nije lako kad promenite sredinu. Druga škola, drugi posao, grad, novo društvo – potrebno je stisnuti zube i uklopiti se jer je negde civilizacijski utkano da čovek treba da bude društveno biće, a ne da se vodi tumačenjem Tomasa Hobsa – čovek je čoveku vuk, što je nekada davno zaista važilo kao parola. U nekim situacijama jedni prema drugima umemo da budemo divlje životinje. Sad zamislite povučeno dete koje sedi samo u prvoj klupi ispred katedre u nekoj srednjoj školi, sa kojim niko ne želi da priča, niti da sedi. Taj klinac sam bio ja.

Deca su surova i to nije uopšte nepoznanica. Sve će da urade da budu u centru pažnje i da budu voljena u društvu. Kad niste nametljivi, pa na sve to se ne ponašate i ne pričate na način na koja druga deca pričaju i zanimaju vas neke potpuno druge stvari, a osuđeni ste da budete sa njima – logično proizilazi da se nećete tako lako uklopiti.

Gimnazijski dani na samom početku nisu bili nimalo simpatični. Uvek mi je bilo teško kad sam među novim ljudima, a tada pogotovu. Sedeo sam sam u prvoj klupi ispred katedre jer me je tako razredni starešina rasporedio, nakon što je postavio pitanje – da li neko želi da sedi sa mnom, ali odgovora nije bilo.

Da se razmemo bio nas je paran broj u odeljenju, ali dečak iz poslednje klupe nije želeo da pređe da sedi sa mnom u prvoj, niti je razredni želeo da me premesti kod njega. Nikakav problem, istina da je mesto nezahvalno, ali postoje i gore stvari u životu. Redovno sam se tuširao, prao kosu, zube i graderobu, ali iz nekog razloga deca su uglavnom bežela od mene.

Pa, ko će zaboga da se druži sa klincem koji je otpadnik jer pre svega to nije kul. Na stranu što niko nije želeo da se druži, bože moj, preživeli smo i to, bio sam česta meta podsmeha.

1 2 Sledeća strana