Kad ste dečak, društveno je prihvatljivo da se ponašate na određeni način. Ako vam je glas “tanji“, da se tako izrazim, ako nemate afinitete prema sportu i na sve to imate astmu, znajte da će vam dečaci u pubertetu napraviti pakao od života. Profesoru fizike su smetale moje “nežne grimase“ (citat) na licu dok odgovaram, profesor fizičkog nije mogao da me smisli jer su roditelji na početku školske godine došli samo da ga zamole da me ne forsira na času jer Ventolin pumpicu iz ruku nisam ispuštao.
Pošto je profesor hteo da ispadne frajer pred odeljenjem, kasnije je optužen za pedofiliju i suspendovan iz škole, odveo nas je na stadion da trčimo. Pošto se spremalo nevreme svima je rekao da prestanu sa trčanjem da ne bi pokisli, ali je zato ostavio samo mene za provalu oblaka. Naime, prvo mi je kazao da ne moram da trčim ako ne mogu, ali onda pošto su svi trčali, zašto ne bih i ja. I to baš kad je kiša počela da pada. Drugi su se sakrili iza tribina, a mene je namerno ostavio da napravim krug po kiši dok drugi gledaju. On se smejao i dobacivao da mogu ja to i bolje. Par dana kasnije dobio sam zapaljenje pluća.
Nema tu sakrivanja iza “mamine suknje“ jer je to uloga roditelja. On je tu da dođe i da kaže ako mu neko maltertira maloletno dete, a tu su škola i nadređeni da reaguju. Koga boli uvo što ja imam zapaljenje pluća jer sam mogao da kažem da neću da trčim. Ubilo me je poštovanje prema autoritetu i starijima.
Tri nedelje oporavka i injekcija, a onda me je za dobrodošlicu na klupi sačekalo par krajnje uvredljivih poruka od mojih „drugara“ iz škole. Pošto sam primao injekcije i pošto su dečaci imali veoma smisla za humor (sarkazam), uvrede na račun moje seksualnosti, izgleda i zadnjice samo su se nizale.
Razredni je tvrdio da je to uradilo drugo odeljenje koje delilo sa nama učionicu u drugoj smeni, ostali su se smejali, a ja sam morao da naučim da ignorišem druge.
Tada sam shvatio da vas neki ljudi nikad neće prihvatiti, ma koliko se vi trudili da budete dobri prema njima. Nažalost, u tom periodu sam naučio da gutam uvrede i da se ne žalim na druge jer neće ni ta srednja trajati zauvek. I nije. Pred sam kraj srednje škole našao sam sebi društvo koje je razmelo moje bolesno interesovanje za melodijske linije, oktave, terce, falsete, gejming i fasciniranost grčkom mitologijom.
Neverovatno je kako traume iz detinjstva mogu da se vuku kao repovi za vama ceo život. Odlazak na fakultet je promenio potpuno moju percepciju prema ljudima jer sam se odjednom našao među ljudima koji su me odmah prihvatili, što je za mene bilo čudno. Ipak, u određenim situacijama se osetim kao preplašeni klinac iz srednje koji strahuje da će ga ljudi pogrešno shvatiti, potceniti ili uvrediti.
Srećom, pa rastemo i razvijamo se. Tražimo ono što nama odgovara i što nas čini srećnim. Nije loše da ponekad kažete svojoj deci da je sasvim ok ako neko nije isti ili sličan kao oni. Strah od nepoznatog i onog što ljudi ne znaju upravo ih tera da se ponašaju surovo prema drugima. Mora još mnogo vode da protekne pre nego što stignemo do tačke kad ćemo jedni druge stvarno uvažavati, ma kako god izledali, govorili ili nam se interesovanja razlikovala.
Izvor: 24 sata.rs
