Poslednjih godina često do naših prostora dolaze priče o novim i zanimljvim načinima kako neki narodi vaspitavaju i gaje decu. Način na koji funckioniše njihova država i to koliko su uspešni navodi nas na pomisao da je njihov sistem sigurno dobar. To sigurno važi i za nov način vaspitavanja dece kroz radikalan povratak prirodi, gde je deci dozvoljeno da se bez nadzora vaspitača pentraju po drveću i igraju vatrom, postao je popularan širom Nemačke, piše sajt “021″.
Za sada ima preko 1.500 takvih “šumskih vrtića” širom zemlje. Pokret se širi i preko nemačkih granica i postao je popularan u mnogim evropskim zemaljama, Japanu i Južnoj Koreji, a interesovanje su nedavno pokazali Amerikanci i Kanađani.
“Kakvo god da je vreme ostajemo napolju, deci nikada nije hladno. Ona i njihovi roditelji znaju kako da se oblače”, priča rukovodilac jednog od vrtića Torsten Rajneke. Ako se hladnoća i spusti do ekstremno niskih temperatura, deca i nastavnik mogu potražiti predah u prenosivim logorskim šatorima (u kojima je takođe moguće naložiti logorsku vatru), ili u maloj drvenoj učionici. Ipak, Rajneke insistira da deca provedu veći deo svog vremena na otvorenom, čak i onda kada sneg napada do visine od jednog metra.
Kako nastavnici primećuju, deca ne pokazuju bilo kakve znake zabrinutosti. “Možda nemam toliku kontrolu niti ih mogu uvek videti ali znam gde se nalaze. Naše odsustvo im omogućava da bolje procene rizike. Ideja je da deca (neke stvari) uče sama, da uče jedna od drugih, kao i da uče iz sopstvenih iskustava i grešaka”, objašnjava Rajnekeon. Ova filozofija se odnosi i na vatru.
Deca su spretnija dok su sama nego u prisustvu roditelja
Nihal Oz, jedna od vaspitačica, podsetila se jednog mališe iz šumskog vrtića koji je dugo stajao neposredno uz vatru ‘da bi video šta će se desiti’. „Došao je i rekao ‘izgleda da mi noge nisu izgorele’. Tako smo svi posedali na tle, a ja sam im pričala o vatri, pokazujući im šta se dešava ako neke stvari ostanu izložene dejstvu plamena. „Diskusije poput ove bliske su i neposredne, pa je na taj način svako dete u mogućnosti da „oseti“ ovakve lekcije i doživi ih. Malo je organizovanih aktivnosti u trenutku kada dođe vreme za užinu oko 11 časova, kada vaspitači donose sveže voće koje se seče ali i pojede direktno nad posudom – hvata se, naravno, dečjim ručicama spečenim od blata, ukaljanih tokom jutarnjeg lova na puževe, ili tokom izgradnje kućice na drvetu“.
