Kako prenosi bif.rs, nakon užine, neka deca pitaju vaspitače da li mogu da odu do magarčića iz logora, dok bi druga radije išla na penjanje. Nigde u vrtiću nema ugrađenih lestvica, jer, kako kaže Rajneke, „ovde je svako drvo za penjanje“. Deca se mogu uspentrati na bilo koje, kad god žele, penjući se onoliko koliko žele. Jedino je pravilo da im nastavnici mogu pomagati samo dok se spuštaju, ali ne i pri penjanju. „Ovo ih čini daleko pažljivijima i opreznijima, jer moraju da steknu poverenje u sebe. Padaju s drveća jedino onda kada njihovi roditelji dođu ovde, jer tada pomisle da će ih tata spasiti“.
Šulte Osterman kaže da su za dalji razvoj deteta veoma važne mentalne i fizičke prednosti dečje igre pod vedrim nebom. „U deci koja su provela svoje najranije detinjstvo u šumskim vrtićima formira se mnogo dublje razumevanje sveta koji ih okružuje, a dokazano je i da često poseduju mnogo više samopouzdanja kada kasnije krenu u školu“. Ona podseća da su ovakve ‘školigrice u prirodi’ započele u eri hipika i emancipacije studenata.
Pokret je zapravo nastao u Danskoj 1950. godine, a prvi vrtići u Nemačkoj otvarani su tokom 1960-tih. Roditelji danas potiču sa svih nivoa društvene lestvice i u njih su uključena deca iz svih slojeva.
