Najvažniji su nam oni ljudi kojima se sviđamo, koji nas poštuju i cene, koji nas prihvataju, jer su to oni među kojima treba tražiti prijatelje, saradnike i emotivne partnere. Jedino sa njima možemo ostvariti odnos samopoštovanja i međusobnog poštovanja – osnovu svakog prijateljskog odnosa. Ta grupa nam daje snagu da podnesemo postojanje onih koji nas ne prihvataju.
Odrasli čije „unutrašnje dete” nije emotivno odraslo tako da i dalje veruju da ih, ako zaista vrede, svi moraju prihvatati, imaju drukčije prioritete. Njima su najvažniji oni koji ih ne prihvataju. Ulažu veliku energiju i vreme da se dopadnu onima kojima se ne sviđaju, u pogrešnom uverenju da će dokazati svoju vrednost ako uspeju da utiču da neko promeni negativno mišljenje o njima. Kada jednog „osvoje”, on postaje nevažan, i posvećuju se nekom drugom ko ih ne prihvata.
Način da neko izađe iz ove beskonačne igre neuspešnog dokazivanja vlastite vrednosti je da prihvati samog sebe, i da se pomiri sa životnom činjenicom da ga neki ljudi jednostavno neće nikada prihvatiti ma koliko sebe dobro predstavljao.
Izvor: Politika
