Елизабета Георгијев осамнаест година ради у библиотеци „Детко Петров“ у Димитровграду. Када не ужива у раду са децом и младима, бави се писањем и превођењем. За Детињарије говори о томе како мотивисати децу да се заљубе у читање.
Чувени писац Нил Гејмен рекао је: Најједноставнији начин да будемо уверени да одгајамо писмену децу јесте да их научимо да читају и да им покажемо да је читање активност која пружа задовољство. И то значи, најједноставније речено, да пронађемо књиге у којима уживају, да им дамо приступ тим књигама и пуштамо их да читају. Библиотека је место које управо томе служи. Оно што једној библиотеци даје посебну топлину јесу библиотекари који у њој раде, који воле књиге и читање и ту своју љубав успешно преносе на децу и младе.
Детињарије и Креативни центар представљају вам причу једног библиотекара у рубрици
ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ
– Кажите нам нешто о себи?
Зовем се Елизабета Георгиев и живим у малом селу Смиловци које се налази на Старој планини. Основну школу сам завршила у свом селу. Jош пре школе заљубила сам се у књигу и читање. У разреду нас је било троје, али ловили смо знање ко да нас је бар тридесет, такмичећи се у одгонетању тајни живота. Наставила сам школовање у гимназији у Димитровграду, а касније отишла у предивни Београд где сам завршила Филолошки факултет на коме сам сада докторант. Дипломирани сам библиотекар саветник Народне библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду у којој радим осамнаест година. Аутор сам низа стручних радова из области библиотекарства и културе и четрнаест књига (песама и прича за одрасле и за децу на српском и бугарском, публикација из области библиотекарства, образовања и културе). За децу сам обично само Бети – велико дете заљубљено у књиге које се радије дружи с децом и младима него с одраслима. Тако сам од деце научила да пишем за децу, због деце почела да преводим дечју књижевност са бугарског на српски и обрнуто, због сам деце научила да волим књигу на другачији, искренији, занимљивији, оригиналнији, детињастији, бољи начин, јер књига је највећа, најтајанственија, најкориснија и најједноставнија играчка уз коју се лакше и лепше одраста и преживљава ово време.
– Како мотивишете децу и младе да дођу у библиотеку и заволе читање?
Деци уопште није лако у свету у коме их иза сваког ћошка чекају различити примамљиви облици забаве у лику савремених технологија. Књига и читање су угрожени, али увек постоји начин да се победи вишеглава аждаја звана интернет, друштвене мреже и слично. Наравно, та аждаја није скроз зла. Зна да буде корисна и добра, али и несташна и да краде време радозналој деци. Ваља научити децу да препознају добру страну те виртуелне вишеглаве аждаје, али пре свега их ваља научити да је обична папирна књига интересантнија и изазовнија од изненађења које нуде савремене технологије. Пут откривања тајне књиге је дужи, загонетнији, занимљивији, изазовнији и право је уживање путовати с књигом. Децу не треба ТЕРАТИ да читају, треба их ПРИВОЛЕТИ да читају. Као библиотекар, који сем у својој средини и у дригим срединама и у Србији, али и у Бугарској кроз радионице и уз перформанс „Књигољубачка авантура“ промовишем читање, често говорим деци да од читања добијају мишиће, не оне на рукама, већ у глави и да захваљујући читању постају снажни и моћни. У данашње време можда је паметније радити радионице и са родитељима и са децом, јер љубав према књизи се рађа у породици, јача се у школи, а библиотеке су ту да челиче ту љубав и да буду места на којима се та љубав мења – дете читалац, тинејџер читалац, одрастао човек читалац. Библиотека је та која раширених руку сачека и једног предшколца, и основца и средњошколца, нудећи им своје услуге, простор, ресурсе. Искуство ми казује да није од пресудне важности колико је библиотека као простор сређена, већ колико је библиотекар креативан да и својом причом и својим ауторитетом, али првенствено радозналим дететом у себи, приволи малог читаоца да у библиотеци препозна жељено место у коме ће проводити своје слободно време и коме ће се враћати.
– Да ли сте у вашој библиотеци спроводили неки програм који е подстакао децу и младе да више читају?
Од 2000. године до 2015. године у Библиотеци у Димитровграду осмислила сам и водила Песничку радионицу, креативну радионицу за основце и предшколце. Кренула сам од идеје да се у библиотеци окупљају талентована деца која воле да пишу, али убрзо смо и другари и ја схавтии да једну књигу не чини само текст, већ и илустрација, али да је и изузетно важно како се књигга представља околини. Тако су се малим песницима и писцима прикључили сликари, глумци, рецитатори, мали аниматори који су правили цртане филмове… Дуго је на вратима Дечјег одељења Библиотеке «Детко Петров», стајао постер са невешто исписаним речима Библиотека – срећотека – право место за малог човека!. „Дечја соба“, како су у то време деца често називала простор са књигама за децу, била је довољна да од тада у њој четири или пет пута недељно, по групама, своје слободно време проводи велики број деце и младих Димитровграда. Полазна тачја је била ако дете доживљава библиотеку као нешто своје, блиско, где може играјући се са другом децом да покаже оно што крије, свој таленат, да му се прича о користи читања сервира на прави начин „у његовом фазону“, онда ће оно постати добар корисник библиотеке и верни читалац и кад одрасте. Радом са децом у Песничкој радионици Библиотека у Димитровграду је успела своје мале кориснике да научи да су креативност и знање оруђе с којим могу да оду ван граница свог, помало успаваног, града и да се успешно представе у другим срединама. Карта за тај пут је љубав према књизи и читању, а помагач у припреми за путовање је библиотекар, односно моја маленкост, који је ту да ослушкује потребе својих малих корисника и да има разумевање за та њихова хтења. За петнаест година, петнаест генерација најмлађих Димитровграђана је одрасло уз Библиотеку. Резултат тог рада су 17 зборника литерарних и ликовних радова полазника радионице на српском и на бугарском језику, стотине појединачних и групних награда на фестивалима дечјег стваралаштва у земљи и земљама региона, десетине изложби, позоришних представа и перформанса, пет цртаних филмова, тридесет получасовних епизода библиотечких, едукативно-забавних двојезичних емисија за децу «Клинци и хлапета» и «Попонајци»… Све активности у раду Радионице биле су подређене књизи, а моја маленкост као библиотекар, била је ту да помаже и, ослањајући се на искуство, покаже, зашто је књига супер ствар. Данас су неки од полазника радионице завршили факултете и постали своји људи, неки још студирају, неки одрастају и даље, а неки већ своју децу доводе у Библиотеку, и сигурна сам да им је управо та библиотека драго место, драга успомена и велика помоћ у одрастању и образовању. Године 2015. написала сам књигу «Радионица осмеха» у којој сам представила свој начин рада с децом и младима. Она је првенствено летопис Радионице, али и мали приручник за библиотекаре, наставнике и остале који раде са децом. Али како то обично бива, понекад се одрасли занесу, искомпликују ствари и ево већ три године не ради Песничка радионица у облику у коме сам је као библиотекар осмислила и конципирала. Данас своја искуства и начин рада са децом и младима преносим колегама у другим библиотекама, радим креативне радионице, стварам са децом из других средина згорнике са њиховим литерарним и ликовним радовима… «Књигољубачка авантура» је занимљива, лепа и наставља се!
– Које књиге су најактуелније код предшколаца, шта воле да читају основци, а која издања најрадије позајмљују средњошколци?
Већ осамнаест година радим као библиотекар и пратим како деца која читају одрастају уз књиге и како се прилагођавају „моди“ у књижевности за децу, али и како реагују на медије који им пласирају различит укус, па и укус према одређеном штиву. Мали радознали предшколци, који у библиотеку долазе у пратњи родитеља или бака и дека, по правилу се опредељују за сликовнице, бајке, енциклопедије свезналице, прилагођене за њихов узраст. Тако је било на почетку мог рада у библиотеци, тако је и данас. Основци и средњошколци, фејсбук генерција, су загонетна и што се књига тиче, веома шаренолика категорија читалаца. Они који заиста воле да читају све више експериментишу са књигама и темама, прате савремену издавачку продукцију, али воле даоду и у прошлост и да читају и класике. Последњих година доминира епска фантастика и код једних и код других. Почев од серијала о Харију Потеру, омиљене серије и филмови о вампирима и другим фантастичним бићима су разлог да и они најлењији читаоци узму књигу у руке. Оно што ме забрињава је талас пинк културе и облику „фантастичних и кул“ књига блогерки и сличних, кроз медије пласираних нових „писаца“. Ипак, прави читачи увек пронађу добру књигу, добар наслов, па чак и ако није савршено штиво, лепо је да развијају читалачку навику и да уживају у читању. Живот ће их научити да изграде укус.
– Које књиге бисте издвојили и препоручили деци и младима?
Уз сво дужно поштовање према страним писцима за децу, изузетно поштујем и увек гласам за домаће ауторе. Јасминка Петровић, Весна Алексић, Урош Петровић, Дејан Алексић, Бранко Стевановић, Владислава Војновић, Виолета Јовић, јединствени и непоновљиви Игор Коларов и наравно старији Ршум, Ерић, Одаловић, Г. Сојковић… Домаће је наше, блиско, препознатљиво, драго, а и што би рекла Јаца Петровић „Од читања се расте“, па растимо уз домаће писце!… Наравно и уз стране☺Важно је да се чита!
– Да ли се сећате ваше омиљене књиге из детињства?
Као што сам на почетку рекла основну школу сам завршила у селу. Сеоске школе су заиста посебна места одрастања и образовања, па је мој сусрет са књигом био бајковит и из перспективе радознале девојчице посебан, чак и тајанствен. У једној учионици смо били сви ученици од првог до четвртог разреда и посебно место у њој био је орман са књигама. Још пре школе сам се заљубила у читање. Кући сам имала солидну кућну библиотеку, и без обзира што сам живела на селу књиге су ми биле на дохват руке. Мала школска библиотека у лику дрвеног ормана са књигама, постала ми је веома драга и још у првом разреду почела сам да позајмљујем књиге и на српском и на бугарском. До краја шестог разреда, већ сам све књиге прочитала, тако да ми је у седмом и осмом разреду књиге из градске библиотеке доносио теча. Све су ми књиге биле лепе и чинило ми се да је свака следећа интересантнија, али књига која је обележила моје детињство је „Алиса у земљи чуда“, можда због тога што сам себе доживљавала као Алису, сваки пут када сам кретала у нову авантуру читања нове књиге.
– Шта тренутно читате?
Тренутно сам заокупљена ишчитавањем и бољим упознавањем и откривањем савремене бугарске дечје књижевности, која је скоро непозната код нас. Надам се да ће после предивног романа „Пустоловине на острву птица“ Александра Секулова, који је „Креативни центар“ издао пре три године, дечја читалачка публика у Србији имати прилике да се упозна са лепотама блиске нам бугарске књижевности. Мале књижевности су мало познате и у мору наслова америчких, западноевропских и скандинавских писаца за децу волела бих да се једног дана појави, рецимо, књига за младе „Кронос. Тај несрећник“ бугарске ауторке Јулие Спиридонове Јулке, који тренутно читам.
– Можете ли да поделите са читаоцима неку занимљиву анегдоту из библиотеке?
За све ове године рада у библиотеци, доживела сам мноштво предивних ствари, занимљивих ситуација, које су режирала деца, на начин на који само она то знају да раде. Највећу похвалу, а у ствари је анегдота, коју сам у животу добила је везана за радионицу и једног Рељу. После једне радионице, када мали простор у коме смо радили по одласку деце ваља почистити, мој друг Реља и једна девојчица су се понудили да ми помогну да средимо дечје одељење. Џентлменски је узео метлу из мојих руку да он почисти просторију, пошто је проценио да сам уморна, а затим је стао поред мене, погледао ме најсјајнијим крупним зеленим очима и рекао ми: „Знаш шта Бета, када порастем постаћу библиотекар, а библиотека у коју ћу да радим зваће се Елизабета Георгиев“. Растопила сам се од нежности, али уследила је реченица девојчице која гласи:“ Боже Реља, Бета прво треба да умре, па тек онда могу да назову библиотеку по њој!“ До бола дечје искрено!
– Који савет бисте дали родитељима у вези с тим како да подстакну децу на читање?
Рецепт за то је изузетно једноставан: „Драге маме и тате, ако желите да ваше дете чита, читајте и ви. Деца вас опонашају, па дозволите им да опонашају праве вредности. Наградите их осмехом, новом књигом или чланском картом библиотеке, читајте заједно, разговарајте о прочитаном, потрудите се да нађете времене и будете дете са својим дететом.“
БИБЛИОТЕКА
Другари, здраво!
Данас ћемо се уселити у књигу!
Стварно, часне ми речи ђачке,
лепо ћемо успавати сваку бригу
и отићи до куће читалачке!
А кућа обична – зидови и врата,
велики прозори ко бистра ока,
који те гледају са сваког спрата
и зову у брзак књишког потока.
Поток књишки је тајни пун
књига до књиге, баш табе чека,
па ти скочиш у први чун
и опловиш сва мора далека.
Обиђеш свет на листу папира,
сазнаш све тајне ко од шале,
свака књига своју песму свира,
за велике главе и за главе мале.
Место где станује сво ово чудо,
где поток књишки трчи баш лудо,
где те још што шта лепога чека
је твоја другарица библиотека!
Детињарије и Креативни центар препоручују вам књигу за подстицање читалачког самопоуздања
ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ
Написала Јасминка Петровић
Илустровао Добросав Боб Живковић
Тамара не уме да чита и пише, а већ иде у први разред. Мама је очајна, тата се љути, али њу баш брига за слова. Сазнајте како су један деда, један опосум, једна Хајди, плус интернет, помогли Тамари да научи да чита и пише.
Посебна вредност књиге Од читања се расте је у томе што указује родитељима на један од начина на које могу да мотивишу своју децу да савладају вештину читања и развију љубав према књизи, као и на важност правилне мотивације код деце која су кренула у школу.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Tihana Lipovec Fraculj: Asertivnost je veština koja je korisna i deci i odraslima
Asertivnost je pojam koji potiče od engleske reči assertive, što znači uporan, samouveren, samosvestan. O tome kako se razvija i zašto je važan za život pričali smo sa autorkom knjige...
Kako uraditi domaći zadatak bez bitke u kući
Učitelj je rekao da je mom osmogodišnjem sinu za domaći dovoljno pola sata dnevno, ali je njemu redovno bio potreban jedan sat, pa i više od toga. Kukao je, žalio...
Knjiga „Kad stvari poljude“ u najužem izboru za Nagradu „Dušan Radović“
Zbirka pesama Dragane Mladenović Kad stvari poljude, u izdanju Kreativnog centra, našla se u najužem izboru za Nagradu Dušan Radović za 2023. godinu. Nagradu dodeljuje Biblioteka grada Beograda, a žiri,...
GABI, HRABRO SRCE BEOGRADA – knjiga o hrabroj keruši Gabi, izdavačke kuće Pčelica
Nakon ovog romana snimljen je i dokumentarni film sa svedočenjima autora, ali i učesnika događaja opisanih u knjizi GABI, HRABRO SRCE BEOGRADA. Autor Goran Marković otkrio nam je detalje o...
Nema komentara.