Piše: Tatjana Stefanović Stanojević, Udruženje Sigurna baza
Tekst o porodici započeću pitanjem: Da li vam je dok ste odrastali neko čitao bajke?
Verujem da se i po tome razlikujemo, neki su imali ritualno čitanje bajki za laku noć, a neki drugi imali su besane noći zbog svađa ili nasilja u porodici. Između idilične porodične situacije i najstrašnijeg porodičnog scenarija je galerija različitih mogućnosti: počev od dece koja se rano osamostaljuju i sama sebi čitaju bajke, do dece koja ubrzano uče šta je to što treba raditi kako bi dobila kakvo takvo čitanje bajki (treba li biti bolešljiv, neješan, trapav…).
Čitanje bajki koristim kao metaforu za kvalitet nege i pažnje koji dobijamo od odraslih koji se nama bave, pre svega od roditelja. Zašto baš čitanje bajki?
Kao što znamo, bajke počinju srećno, ubrzo se dešava zaplet sa mnogo stradanja, i na kraju, nakon serije nevolja, likovi iz bajki – pobeđuju zlo i postaju junaci. Bajka je prilika da uvidimo i da se nevolje dešavaju, i da ih je teško razumeti i preživeti, ali i da ćemo ukoliko nam to uspe – postati pravi junaci. Sve ovo otkrivamo na ranom uzrastu i zahvaljujući nekome ko nam čita bajku.
Kako u bajci tako i u stvarnom životu.
I u stvarnom životu deca se rađaju sa potrebom da budu pažena i mažena, da budu srećna. I u stvarnom životu dešavaju se zapleti, a mogućnost da ih razumemo, preživimo i postanemo junaci zavisi od onoga ko se nama bavi. Ukoliko je uz nas osoba dovoljno responzivna za signale i potrebe koje iskazujemo, imamo sreće. Ta osoba će i dešavanja koja su teška umeti da obradi na nama razumljiv i prihvatljiv način. Ilustracija ima mnogo, pomenuću samo film: Život je lep. Psiholozi bi rekli da nam negujući roditelj pomaže da proradimo, a onda i zatvorimo negativna osećanja. Ukoliko negujući roditelj to čini naglašavajući naše pozitivne snage, on zapravo razvija naš kapacitet da postanemo junaci sopstvenoga života. Samo oni koji su imali ovakvog roditelja, ovakvog čitača bajki – imali su dobru porodicu i srećno detinjstvo.
Ima i drugačijih, manje junačkih priča. Ipak, i jednima i drugima i trećima, porodica je izuzetno važna. Ono što se dešava u porodici oblikuje dalju sudbinu, biva kapital za dalji rast i razvoj ili kamen večitog spoticanja i zaglavljivanja u prošlosti. Odgovor na pitanje zašto je tako, ne može se dati bez odgovora na pitanje kako se to dešava. I jedan i drugi odgovor nudi teorija afektivne vezanosti.
Afektivna vezanost i njen značaj
Afektivna vezanost je specifičan, asimetričan odnos koji se u najranijem detinjstvu uspostavlja između deteta i osobe koja ga neguje i u formi unutrašnjeg radnog modela traje kroz odrastanje, značajno oblikujući sve važne relacije odrasle osobe: odnos sa partnerom, prijateljima, sa decom. Decenijama nakon određenja pojma afektivne vezanosti, istraživači potvrđuju svaki detalj definicije. Istraživanja širom sveta, ali i u Srbiji, ukazuju na značaj afektivne vezanosti u svim pomenutim domenima, ali i više od toga, istraživanja ukazuju i na afektivnu vezanost kao individualno svojstvo, kao osobinu ličnosti.
Ukoliko je fenomen toliko važan, s pravom se pitamo kako osigurati da što više dece odraste sa najboljim mogućim kvalitetom afektivne vezanosti. Tačnije rečeno, kako obezbediti da što više dece stekne sigurni obrazac afektivne vezanosti. I još tačnije: Kako da što više dece raste u porodici u kojoj se čitaju bajke?
