Piše: Jovana Papan
U Srbiji, sanjamo o tome da nam vrtići postanu konforniji, moderniji i bezbedniji. Koliko god novca može da se izdvoji, troši se na menjanje dotrajalih prozora, renoviranje kupatila, nov mobilijar… Naravno da nismo zadovoljni, jer deca, razume se, nikada ne mogu biti previše ušuškana i bezbedna…
Ili mogu?
Jer, zašto onda oni koji imaju mnogo više od nas i mogu da podižu vrtiće sa pet zvezdica, svoju decu šalju da dane provode u šumi, gacaju po blatu do kolena i koriste poljski wc?
Filmić koji se nalazi ispod će vam pojasniti stvari. Snimljen je u gradu Lahnau na severu Švajcarske, u vrtiću za decu od 4 do 7 godina koji se nalazi u šumi i sastoji od cirade i obora od pruća. U ovom vrtiću deca provode čitav dan u toku svih godišnjih doba – po suncu, kiši, snegu, vetru… I ne, ovo nije neki ekperimentalni privatni vrtić za decu hipstera koji drže drugi hipsteri. Ovo je DRŽAVNI vrtić.
Kako se vidi u trejleru za film „School’s Out: Lessons from a Forest Kindergarten”, deca u ovom vrtiću slobodno gacaju po potoku, pentraju se po drveću, vise sa lijana, koriste noževe, čekiće, testere, lože vatru, kuvaju…
Posle pevanja pesmica, pričanja priča i ručka, deca slobodno lutaju šumom i igraju se. “Obično znam gde su mada ih ne vidim baš uvek” priča njihova vaspitačica.
Zabavišta na otvorenom sve su rasprostranjenija u Evropi i Japanu.
U Nemačkoj postoji čak 1500 ovakvih vrtića. Deca u njima provode detinjstvo napolju, istražujući, krećući se, učeći ono što ih je evolucija programirala da uče – kako da se snalaze u okruženju, kako da se uklope u društvo vršnjaka i kako da sama sebi osmisle igru.
“Istraživanja su vrlo jasna – deca uče veštine na otvorenom, ne mogu ih naučiti unutra”, priča za ovaj film direktorka Gesel instituta za razvoj deteta u Nju Hejvenu.
Ima i Beograd „sumski“ vrtic u kojem deca svakodnevno setaju, borave u prirodi i bave se sportom. On se nalazi na Adi Ciganliji i zove se Zvezda Oaza.
O tome sam govorila na festivalu Roditeljstvo novog doba, prošlog vikenda.
Danas roditelji dreče kad deca polupaju tablet jer kolena više ne lupaju. Sve manje trče, sve manje lopti leti kroz parkove a o tome koliko gradske dece ume da se popne na drvo… Da ne pominjem. Kiša ili vetar, ju! Dete ne ide napolje, da se ne razboli, kao da je vazduh u igraonici neki specijalno zdrav.
Kakav primer damo svojoj deci, takva interesovanja imaju.
Da, internet je koristan ali deca imaju i potrebu za trčanjem, skakanjem i pentranjem, a ne samo za znanjem.
Zašto im roditelji to uskraćuju i čega se, ustvari, roditelji plaše?